Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Moja majka je otvorila oči. Budna je. Trebao bih skakati od sreće. Ali umesto toga nastavim tupo da zurim u Denisa.
Stežem Dvinu čvrsto u rukama i kao da osećam da isto mislimo. Spuštam pogled do njenog lica i ono mi kazuje da je zabrinuta isto koliko i ja.
"Kad se to dogodilo?" Ne pomeram se sa mesta. Ponovo pogledam u Denisa. Vidim da je zbunjen mojim tmurnim raspoloženjem, ali ustane i stane ispred Dvine i mene.
"Sinoć". Progutam teško, jer me iste sekunde talas proklete krivice preplavi. Odjednom mi postane teško da udahnem. Kakav sam ja to sin? Kakav sam to čovek? Kada sam ostavio majku samu i pobegao Bogu iza tregera.
"U pičku materinu". Histerišem. I osećam njen zabrinuti pogled na sebi.
"Trevore, molim te odvedi me u kupatilo da se sredim, i za najkasnije pola sata idemo kući". Od same pomisli da ćemo se razdvojiti osećam užasan grč negde u unutrašnjosti stomaka.
"Ko je rekao da idemo?" Osećam osudu po sebi. Dolazi iz Denisovog pogleda. Znam i da mu reči koje se ustručava da izgovori zastaju u grlu. Ali on ne zna kako može boleti razdvajanje od jedine osobe koju previše dobro pamtim da bih je ikada mogao zaboraviti.
Denis klima glavom govoreći bez reči da se slaže sa njom. Ma, slažem se i ja sa njima. Znam da moramo otići, ali ne želim nju da izgubim. Moju Dvinu. A samo što sam je dobio.
"Ako se vratimo, to je kraj za nas". Dajem joj povoda da me još jače zadrži. Iako me svaka reč posebno zaseče, svaka natera srce da treperi. Bes me ščepa. Nemoć me guši. Ne želim da to dozvolim, a ipak sam to izgovorio.
"Ako tako mora da bude biće. Ne očekuješ valjda da budemo doživotni izgnanici?" Razočarenje me potopi, jer me je tako lako otpisala. Ovo je bio grčevit udarac pravo u grudni koš.
"Pa, ne bih rekao doživotni. Mislio sam jedno par godina, dok nas svi ne zaborave". Nasmejem se iako mi nije do smeha. Kakav sam idiot kada mogu i u najozbiljnijim situacijama da se smejem kao ludak na brašno.
"Molim te ostavi me u kupatilo. I donesi mi kolica". Ljuta je. Verovatno i povređena. I ja bih bio da sam na njenom mestu. Prvi sam spomenuo kraj. Prvi. A zadnji bih ga poželeo. U stvari nikada ga ni ne bih poželeo.
Denis kako bi ublažio napetu situaciju ode po kolica. Brzo se vrati, te počne da nas prati sa njima dok je odnosim do kupatila.
"Evo, izvoli". Postavi kolica ispred nas. Spustim je pažljivo u njih i otvorim joj vrata od kupatila.
"Hvala ti Denise". Jedva mu se nasmeši.
"Sve za tebe lepotice". Budala je uzme za ruku i poljubi je u nadlanicu. Samo ga besno pogledam, a on se slatko u inat meni naceri, ali se potom povuče.
