Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Sedim u polumraku sobe i umesto da se radujem, jer venčanja trebaju izazivati lepe emocija, tužnija sam nego ikada.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Zašto je moja princeza tužna?"
"Tata, napokon si došao". Savije se i obuhvati me rukama u čvrst zagrljaj. Slomim se, baš poput malog deteta.
"Ko te je naljutio Dikice? Zar opet ove naše dve zmijice? Koga treba da bijem?"Ljubi me u kosu i par suza koje mi se otmu, obriše palcem.
"Kada bi samo znao". Promrmljam. Sedne ćutke pored mene i obgrli me jednom rukom.
"Baš si mi lepa danas. Ponosan sam što si moja kćerka. Izvini što sam većinu tvog života odsutan, ali veruj da mi ništa na svetu nije važnije od moje tri lepotice. Kaži mi šta te muči?" Spustim pogled i zagledam se u svoje drhtave ruke, te ih ispružim i dlanovima oslonim na kolena kako bi se malo manje tresle.
"Jel je greška što sam poželela da nekome budem posebna?" Pogledam ga kraičkom oka. On mi doda belu platnenu maramicu iz džepa tamno sivog sakoa, dok mu se bore nabiru na zabrinutom čelu.
"Naravno da ne, šašavo mezimče moje. Svako želi da nekome bude poseban. Svako želi da nekome pripada, da bude voljen. Jedino se tako može istinski živeti. U očima voljenih".
"Ali zašto onda to Astrid i majka ne razumeju? Dokle će mi se mešati u život? Nisam više mala, nezrela devojčica". Žustro nižem reči i sa svakom izgovorenom sve sam besnija.
"Zato što si za obe i dalje onaj klempavi nespretni bebac u pelenama. Čak i ja se ponekad iznenadim kada shvatim da je moja mala devojčica postala mlada žena". Pramen koji mi je ispao iz punđe, vrati mi iza uveta.
"Barbara ima iskrivljenu sliku života, jer je odrasla u sredini u kojoj ni u jednom jedinom trenutku nije smela da spusti gard. A to je ostavilo trajne posledice na njenu dušu. Zato misli da time što tebi nameće njena uverenja, da te štiti od strašnog sveta. Dok Astrid oseća odgovornost za vašu nesreću. Znam da krivi sebe, zato se sa tim suočava onako kako najbolje ume. Nismo savršeni Dvina, imamo možda više mana, nego vrlina, ali smo tvoja porodica. I uvek ćemo biti tu za tebe. Gde god te put odveo. Znaj da ovde uvek možeš da se vratiš".
"Znači ne moram u Njujork?" Neka divlja nada procveta u meni. Srce mi počne glasno udarati, dlanovi mi se znoje.
"Ne, ako to ne želiš".
"Barbara kaže da moram".
"Ne brini se porazgovaraću sa njom". Oči mi se ozare, jer ovo po prvi put čujem. On je uvek bio neutralan, ali valjda je shvatio da i meni treba podrška. Barem nekoga da imam na mojoj strani.
"Hajdemo sada lepotice, napolju je topao, sunčan dan. Predivno vreme za svadbu. Sutra ćemo lepo sesti i pričati o tom tvom Trevoru i šta nam je činiti. Nije on loš mladić, čim je pokušao da te od nas ukrade, rizikujući sve". Srce mi ludački preskoči kada čujem njegovo ime, potom siđe do stomaka i veže mi creva u čvor, jer ne znam postojimo li još uvek mi. Ne znam mogu li ga još uvek nazivati svojim.
