Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ležim i gledam u plafon. Beo je. Zašto život ne može biti jedna boja? Ova boja? Bela.
Nego se sve žive boje haotično ispomešaju na čistini. Svako je na moje životno platno naneo svoju boju, čak i ja. Trevor je plava, tu gde je dotakao moju crvenu nastala je ljubičasta. Tu gde je prošla Samantina žuta nastala je narandžasta. Gde je prošla Niki crnom, postala sam bordo. Život mi je postao jedan šareni haos. Ili je pak to oduvek bio.
Umorna sam. Cele noći nisam oka sklopila. Jedino što želim je da ga pronađem.
Ne verujem Niki. Podmukla je i opasna. Hoću da čujem reči sa njegovih usana. Hoću da vidim istinu u njegovim očima.
"Zdravo, jel si spremna?" David me ispitivački posmatra. Danas mi deluje za nijansu raspoloženije nego inače. Pitam se ima li to veze sa Keti?
"Što da ne." Promrmljam i uspravim se. On priđe, gurne kolica do kreveta i stane pokraj njih.
"To volim da čujem. Ajde sada sedni sama u njih". Primičem se pažljivo ivici i spuštam noge niz krevet. Ostavljam ih da vise. Udišem duboko i ponavljam u sebi da nemam čega da se plašim. Oslanjam se čvrsto na ruke i napokon sednem. Dobro je.
"Dvina svesna si da nećeš preko noći prohodati. Da te čeka dug put i da je ovo pravo čudo". Gleda me čitav minut zabrinuto, potom sedne na krevet, što me potpuno zbuni, jer sam mislila da idemo da vežbamo.
"Znam doktore. Svesna sam. Prvo sam dva dana imala jake bolove, a noge su mi trnule, ali je bitno da sam počela da ih pomalo osećam".
"Da to je jako bitno. Ne brini, dugotrajnim upornim radom, posebnim režimom ishrane, vežbanjem i verom da sama sebi najbolje možeš pomoći, uspećeš".
"Znate, Trevor mi je rekao da razmišljam o nogama kao o još jednom paru cipela. Svi nosimo cipele, ali nikome zaista nisu potrebne da bi se kretali. I činila sam to. Svaki put kad sednem u kolica, govorila sam sebi da mogu bez cipela".
"Ne razumem šta hoćeš time da mi kažeš. Pomirila si se sa sudbinom. Ne želiš da vežbaš kako bi prohodala".
"Ne doktore...".
"Zovi me David".
"Ne Davide. Htela sam da kažem da me je on naučio da prihvatim sebe, kakva sam sada. I nedostaje mi. Pa ako znate gde je..."
"Ne znam gde je. Sigurno se negde opija kao i obično".
"Zašto ga mrziš?" Prekrstim ruke ispod grudi i namrštim se. U njegovim očima ugledam neku čudnu vrstu umora.
"Ne mrzim ga Dvina. On je moj mlađi brat. Samo ne mogu da mu oprostim sve gluposti koje pravi".
