Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
"Kuda ćemo?" Gura me trčećim korakom, kroz hodnik.
"Videćeš". Osećam mu neko prećutano uzbuđenje na svakom samoglasniku.
"Mogao si bar da mi kažeš, da se presvučem". Ojađeno stežem rukohvate od kolica. Koliko me brzo gura bojim se da će me prevrnuti. A meni se danas nešto ne ljube pločice.
Osim ako nisu one na njegovom stomaku.
"Opusti se. Tamo gde idemo nije bitno kako si obučena".
Reče on koji izgleda kao da će da reklamira sportsku opremu.
Izlazimo na parking, koji se nalazi sa leve strane od parka i kompleksa. Zaustavlja me kod crnih kola i posegne rukom u džep. Te na sjajnom privesku drži ključeve od kola.
Otključava ih i posegne da me podigne. U tom trenutku se hvatam grozničavo za rukohvate i stežem ih kao da mi život zavisi od njih.
"Ne!" Trgne se od mog povika, te mi se zagleda u oči.
"Šta ne?". Pomeri ruke sa mojih i klekne.
"Ne ulazim u kola". Sav užas i jad koji sam nastojala da potisnem što dublje, mahnito je grabio ka izlazu. Osećam po kičmi stege užasa koji plivaju ka površini.
"Zašto? Mislim znam zašto, ali moraš da preboliš to. Da malo ojačaš". Jagodicama prstiju šara mi po obrazu, pa se dlanom zadrži na njemu.
Besna sam na sebe što sam ovoliko uplašena. Suze mi niz lice krenu, i brzo rukama prikrijem oči da ih ne vidi. On položi dlanove na moje nadlanice i nežno mi ih pomakne sa strane.
"Nemoj da skrivaš lice". Drhtim od beznađa koje me vuče sebi na dole. Govorim si biću jaka, stegnuću zube, ali oni i dalje cvokoću. Jedan trenutak baš kao ovaj, jedna vožnja, koja je trebala biti baš kao i svaka druga, jedan sekund tuđe nepažnje, jedna pogrešna procena, me je dovela do ovde gde sam sada.
Palcima mi otera suze i približi njegova ramena u visini moje glave. Obgrli me nespretno i poljubi u teme.
Položim glavu na njegovu bordo duksericu i pustim da me njena mekoća i njegov miris malo umire. Kao da svi moji demoni beže iz mene, dok on grli sve moje poraze, sve ono što sam nekada bila, i sve ono što bih htela da budem.
Rebra mi pod kožom zaigraju dok uvlačim miris koji bih da sačuvam kada više ne budem mogla da ga namirišem. Prstima dodirujem šumove njegovog srca, a ono kao čitavo more otapa i nanosi so po mojoj koži. Adrenalin mi poraste i čitav vulkan zaigra u meni, te mahnito počne težiti ka erupciji.
Odvoji se, te me poljubi u čelo. Koliko sam jadna, ja bih i njegov poljubac u čelo mogla nazivati lekom.
"Kunem ti se da ti se sa mnom ništa loše neće desiti".
"Da zavisi samo od tebe, život bih ti na dlanove položila. Ali ljudima je generalno teško da se usresrede na sadašnji trenutak, zaboravljajući da samo on jedino postoji. Zato lutaju mislima i tu nastaje nepažnja".
