Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
Samanta se trudila da me oraspoloži gotovo celog bogovetnog dana. I bilo mi je žao što se toliko lomi oko mene. Ali ne mogu da se nasmejem. Jer nisam za njenim društvom čeznula. Već za društvom onog koji se danas nije pojavio.
I posle sinoćnjeg rastanka, nekako sam u podsvesti znala da neće. Ali sam se glupo ponadala da možda hoće i da sam sve umislila.
Mislim da je napokon uvideo koliko sam zapravo krhka i beskorisna. Valjda se napokon uverio da sam samo pola čoveka. A kome treba neko kao ja? Kome treba feler? Ni robu ne čuvamo sa felerom, a ne čuvamo ni ljude. Tražimo očima savršenstvo, zaboravljajući da taj isti pogled uperimo malo i u sebe.
I ja sam bila takva, nečovek. Cenila sam ljude po sjaju na cipelama, zaboravljajući da ga potražim u očima.
Želim nešto da pitam Samantu, ali se plašim da će to pogrešno protumačiti, zato ćutim. Gledam kroz prozor i puštam misli da me odvedu miljama daleko odavde.
Ruka me boli. Gazu koju mi je vezao nisam se usudila da skinem. Navukla sam rukav dukserice preko nje, jer ne želim da Samanta vidi. Ne želim da joj kažem šta mi se sinoć desilo.
Pogledam još jednom kradomice u nju. Ona menja posteljinu i pevuši neku meni nepoznatu pesmu. Nekako mi ne deluje da je ovo pravi trenutak da joj postavim pitanje, pomisliće da mi je do njega stalo. Zato se opet okrenem mom prozoru u svet.
Napolju sedi ispod iste one trešnje Keti Sen Martin. Čita kao i svakog dana knjigu i ne mari ni za poglede ni za okolinu. Da mi je bar upola njenog samopouzdanja.
"Evo, svilena posteljina koju je tvoja majka kupila je sada na tvom krevetu. Naređenje gopođe Ingver. Pardoniram se Barbare je sprovedeno u delo".
Priđe mi kada primeti da je ne slušam i položi ruku na moje rame.
"Šta te muči?"
„Ništa". Slažem ni ne trepnuvši.
"A to ništa, jel ima ime? "
"Ne. Bože šta ti pada napamet. Kakvo crno ime?". Samanta se zakikoće, ali ono što vidi u mojim očima je natera da zaćuti i proguta osmeh.
"Okej Dvinči. Znam da mi ništa nećeš reći, zato neću navaljivati, ali drago mi je što smo makar malo popričale. Sad moram da obiđem i druge pacijente. Ako ti nešto bude potrebno, zovi". Odšeta laganim koracima u svojim suncoket žutim klompama. I ostavi me samu, sa mojim velikim mislima.
*** Četvrti dan je prošao ustaljenim tokom. Barbara je dolazila čak dva puta, naravno opet mi je kupila neku limun žutu haljinu i zlatne ukosnice, od farmerki ni traga. Jednom je bio i moj otac, te me jedva ubedio da prošetamo napolje. Prestala sam ponovo da izlazim, otkad nema mog pratioca.
Molio me kao i svaki put da uskoro dođem kući. Da će platiti kakvu god treba negu samo da se ne otuđujem. Ponovo sam mu rekla da nisam spremna, da me ljudi vide ovako nejaku, poznavajući me onako hrabru i neustrašivu kakva sam nekad bila.
