Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
*Izvinte što vam ne odgovaram na komentare, nikako da stignem. Znajte da sam za svaki zahvalna, zaista mi puno znače i sve ih pročitam. Obećavam da ću uskoro izdvojiti vremena da vas udostojim i odgovora. Hvala vam od srca što pratite moju priču, uživajte u novom poglavlju i javite utiske. ❤️❤️❤️
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nedostaje mi. Toliko da mi dođe da kosu počupam sa glave. Ali umesto čupanja, odlučim se za odsutno zveranje kroz prozor.
Nije prošao ni ceo dan, a već se osećam kao da je čitav jedan život prošao bez njega. A sećanja? Toliko se nerviram, jer ni jedno nije verodostojno da detaljno prikaže proživljene trenutke. Sva su mitna, udaljena i kao da ih posmatram kroz tuđe oči. Dok osećanja nikad jača, gore u meni, peku me iznutra. Kao da me je neko metnuo na lomaču, vezao ruke i noge, i tako nemoćna sagorevam do pepela.
"Kako ću bez njega Marlo?" Prstima prolazim kroz njegovu mekanu dlaku, dok suze ne prestaju da mi kaplju. Slivaju se niz lice do brade, i u vidu kapljica svaka završava na Marlovoj glavi ili malecnom telu.
Skupio se pored mene i žmirka. Valjda ga moje oblačno raspoloženje uspavljuje.
Napolje se već spušta noćni veo. Na nebu igraju zvezde, a žuti mesec me zaslepljuje sjajem. Pitam se gde je? Je li otišao već njoj? Da li je sad grli onakvom toplinom koja te u trenutku kompletno obuzme i začas pregreje čak do prstiju na stopalima? Priča li i njoj da je voli?
Neko mi tiho zakuca na vrata. Okrenem se ka njima i bezvoljno viknem:
"Uđi".
Plave oči na sitnoj glavi zaigraju uplašeno i divlje. Usnice se blago iskrive, a nosnice se rašire. Zakorači sitno, malo obazrivo i zatvori vrata za sobom.
"Šta hoćeš?" Upitam je odbojno, jer se osećam kao da me izdala.
"Moramo da porazgovaramo. Jako je bitno". Namrštim se, začkiljim i ugrizem za usnu. Letimično preleti pogledom po sobi, te ga zaustavi na toaletni stočić. Te iste sekunde zastane i odjednom se ukopa. Oči joj se rašire kao da je ugledala duha. Nije mi jasno zbog čega bi tako reagovala. Pogotovo, jer na stočiću nemam ništa osim današnjih novina.
"Govori". Presečem je oštro i nateram da me pogleda.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
