Posmatram ga kako spava. Miran je, bez ijedne brižnice na lepom licu. Ugljena kosa mu uokviruje lice strčeći u svim pravcima. Kratke čekinje mu grle bradu. A nemirni kapci i guste trepavice kriju nebo u dva najlepša oka. Jedna ruka mu je ispod glave, dok je druga i dalje oko mog struka.
I Bog neka mi je u pomoći, jer su se upravo sve moje želje udružile u jednu.
Da mi svaki dan počne sa njegovim likom. Da ga svaki dan posmatram kako bezbrižno spava na mom jastuku.
Cele noći se trzao, i taman kada bih otišla u svoje košmare, on bi me izvlačio odatle i uvlačio u njegove nemirne snove.
Na svaki njegov trzaj, snažnije sam grlila njegovu ruku, pripijajući je uz svoje srce. Jer tamo gde ima otkucaja nikada ne može biti hladno.
Ne dam ja na tebe. Ne dam!
Misli mi toliko jako u glavi odzvanjaju da sam se uplašila da će ih čuti i probuditi se.
Želim da mu dotaknem usne jagodicama prstiju, da mu prislonim dlanove na obraze. Da obrišem svaku boru na širokom čelom koja će se utisnuti čim otvori oči. Želim da između palca i kažiprsta uhvatim njegovu malu zaobljenu bradu, baš onakvu kakvu volim.
Ne znam kada se oslobodio bele košulje, ali tek sada vidim šta je skrivala. Na desnoj ruci od lakta do ramena jato ptica širi svoja krila od mastila i grli njegovu kožu utiskajući se malo ispod površine.
A onda otvara oči meni tako blizu i evo ga čitavo nebo koje se sakrilo u njima. Ponovo je vedro bez i najmanjeg oblačka.
Izvija usne u stranu. Lenjo se proteže i na moje veliko iznenađenje ljubi me u ruku.
"Želeo sam da se zahvalim ruci koja me je cele noći držala da ne padnem". Gledam ga kao tele, jer mi ni jedna primerena reakcija ne pada na pamet. Više sam u fazi zaključaću ga u sobu i neću mu dati tri dana da izađe. Pa ako nam posle toga ne uspe, barem ću imati ta tri dana u sećanju.
Uhvati mi jedan smeđi pramen između kažiprsta i palca i počne se igrati sa njim.
"Kako si?" Napokon progutam misli koje su mi se sve više činile kao veoma loša ideja.
"Odlično". Nasmeje se široko, te pridigne iz kreveta. Počne tražiti košulju dok ja samo nemo posmatram stežući rubove jorgana.
Zakopča dugmad na beloj košulji, te navuče sako, nijednom me ne pogledavši.
"Morao bih da krenem". Gledam u svoje prste i gorko se kajem što sam mu dozvolila da mi se doslovno uvuče u krevet.
"Ok".
Sedne na krevet i podigne mi bradu kako bih ga pogledala.
"Izvini za sve. Vratiću se obećavam, samo moram nešto da obavim".
"Naravno. Ne mari. Jasno mi je. Imaš život".
"Imaš ga i ti Dvina, htela ti to ili ne. Zato počni da ga živiš. Smej se, plači, vrišti. Šta god. Samo živi. Nemoj da se pretvoriš u ravno liniju".
"Lako je tebi da to kažeš". Odupirem se njegovim prstima i okrećem glavu u drugu stranu.
"Nije mi lako. Sve mi je drugo u životu. Ali lako nikada nije bilo".
Htela bih u kolica, ali se sramim same sebe da mu potražim tako nešto. Hoću da me vidi celu, jaku, ili makar ravnodušnu, ali slabašnu, nemoćnu da odradim prostu radnju kao što je ustajanje iz kreveta ne želim da vidi.
"Kako mogu da ti pomognem". Zatakne mi pramen iza uveta i zagleda mi se ponovo u oči. Kako mu uspeva da mi tako brzo pronikne u um?
"Htela bih u kolica". Stegnem ponovo jorgan i progutam knedlu koja mi je zastala u grlu. Tako je teško reći pomozi mi.
"U redu gurnuću ih do kreveta, a ti se pomuči da sedneš". Streljam ga pogledom. Ne mogu da verujem koliko je sebičan.
"Mislila sam...". Zaustavim se. Ne želim da molim. Ako neće ne mora.
"Mislila si šta?"
"Nije važno".
"Kaži".
"Zaboravi. Idi gde si pošao".
"Kako brzo odustaješ. Život je borba shvati to. Ako želiš da budeš jaka, moraš da se boriš sama".
"Ako treba da se borim čak i za nečiju pažnju, onda mi ni ne treba". Udarim pesnicama po dušeku i ugrizem se jako za usnu.
"Molim te samo reci ono što znaš da želim da čujem. Veruj mi neće boleti, a zemaljska kugla će i nakon toga nastaviti da se okreće".
"Dobro! Pomozi mi". I tek tako stavih krhka krila leptira na njegov dlan. I sve dadoh. Ako zatvori dlanove smrskaće ih, ako me podigne nebu, pustiće me da letim u visine.
"I..." Gad!
"I MOLIM TE pomozi mi".
Otisnuo mi je usne u čelo. Razmakao jorgan i obuhvatio me jednom rukom ispod kolena, a drugom oko struka.
Lako me je preneo u naručje, a ja sam mu se još lakše zakačila rukama oko vrata.
"Ne boji se, držim te". Gledao me je samo u oči dok me je smeštao u ono što je sada menjalo moj hod. Zamenila sam stopala za točkove. Da je moj život naučna fanatstika, zvala bih se Sajber ili tako nekako. Ali nije. Moj život je horor, sa primesama humora i potencijalom da postane drama.
"Vidiš da nije tako teško reći pomozi i molim te".
"To ti misliš".
"Obećaj mi nešto". Čučne kraj mene.
"Šta?"
"Da ćeš se boriti".
"Za šta da se borim kada sam već izgubila".
"Nisi. Pobedila si. Dobila si drugu šansu".
"Ne znam zbog čega. Jer ovo nije život. Nema pobede u gubitku".
"Ima sve dok dišeš. Svaki dan kada otvoriš oči veruj mi da si već pobedila".
Poljubi mi ponovo čelo kad se podigne.
"A sad stvarno najiskrenije moram da odem". Izađe, a za njim i svaka moja misao.
DU LIEST GERADE
Komadić neba pred put(ZAVRŠENA)
RomantikDvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima. Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
