Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
„Je l' sam ti nedostajao?" Ako sam mislila da ovo jutro provedem u mislima i tišini grdno sam se varala. Zarotiram kolica kako bih se okrenula ka njemu i odmaknem se od prozora.
"Zar ti nemaš pametnija posla? Da se umrtviš od alkohola ili da budeš sa nekom devojkom na primer. Ili na nekoj devojci. Šta god više preferiraš. Ili si rešio mene da kinjiš svaki bogovetni dan". Ne znam koliko ima godina. Deluje mi kao muškarac, ali nekako zarobljen u duhu izgubljenog dečaka. Emocije mi osciliraju. Od besa preko nezadovoljstva, ljutnje, smirenosti, ponovo besa.
"Zapravo danas nemam ništa pametnije da radim. Nisam ni žedan, ni gladan, ni željan. A ti si mnogo slatka kad si besna". Naceri se i izvuče moj telefon iz džepa.
"Vraćaj ga lopove. Imaš sreće što te nisam prijavila". Idem silovito ka njemu i ne zanima me što ću ga pregaziti točkovima. A on, budala trči u krug, te smakne papuče i skoči na moj krevet.
Udarim kolicima u drveni ram kreveta i tu stanem.
"Uhvati me sad". Plezi mi se kao da mu je pet. Kakvo derište.
"Kad tad ćeš morati da siđeš". Frknem i ponovo se vratim do prozora. Ne nameravam da izigravam kučence koje nestrpljivo čeka da mu se baci koska.
"Zar ne bi bilo lepše da posmatraš okolinu od spolja". Nisam ni čula kad mi je prišao i stao pored mene. Jagodicama prstiju ovlaš dotakne moju nadlakticu. I nekako se naježim od te njegove neposredne blizine. Toliko da mi srce jednom snažno poskoči, te se jedva smiri.
"Ne".
"Slušaj ovako. Ja ću ti vratiti mobilni, ako mi dozvoliš da te prošetam na vazduh".
"Ne dolazi u obzir". Prekrstim ruke i odguram se do police sa knjigama. Izaberem jednu, mada ih sve znam u prste. Moram i to da se setim da zamolim Samantu da mi kupi neke nove. I spustim je u krilo.
"Kupiću novi. Zadrži ga". Nastavim tvrdoglavo.
"Zar ti neće nedostajati tvoje slike i nastupi?" Preneraženo se okrenem prema njemu, tolikom brzinom da je malo falilo da izletim iz kolica. Mislim da je upravo shvatio da sa mnom nema šale. Više se ne smeška i ne skakuće kao da je na kreku, već me ozbiljno posmatra.
"Kako se usuđuješ da mi rčkaš po telefonu. To je ugrožavanje moje intime i privatnosti".
"Radoznao sam. Šta da ti kažem". Podigne ruke, ispruži dlanove, slegne ramenima, pa ih opet pusti da padaju pored tela.
"Pozvaću tvog brata". Dune snažno kroz nos, frkne i ponovo se naceri.
"Slobodno. Daću ti moj telefon. Evo i broj ću ti obrnuti". Pokaže mi na displeju broj koji valjda pripada doktoru Mešteroviću. Nisam sigurna, jer je upisan kao Čir. Predpostavljam da je to Trenov smisao za humor.
"Budi tužibaba". Izgovori njunjavo kao da je trogodišnjak, a ja mu upravo otela omiljenu igračku.
"Znaš šta? U pravu si. Hajde da izađemo". Raširi oči u duhu neverice i skepticizma. Ako će me posle ovoga ostaviti na miru rizikovaću.
