Komadić neba pred put(ZAVRŠENA)

Epilog

Pet godina kasnije.

Ima onih retkih ljudi, koje nam sam Bog pošalje. Koji kratko sa nama koračaju, a večno u nama borave. Koji nas promene do srži. Ja ih nazivam čuvarima. I srećna sam što me je, ruka jednog takvog dotakla.

Opet je leto. I svako me posebno zaboli. Svako me podseti na onaj trenutak kada sam prestala da postojim.

Zato slikam. Često. Slikam svoj portret, noge, kako skačem na sceni. Slikam i njega. Njegove oči, osmeh, lik. Kako je izgledao kada se mrštio, kako kad se smejao. Kako kada me je spasio.

Ponekad naslikam i nas. Kako plešemo. Kako koračamo, kako me grli.

Slikam, i kako smo se jednom razdvojili, da ne bih zaboravila. Slikam da sačuvam deo onoga što je bilo tog dana. Slikam da ne zaboravim loše, jer nas uvek vreba iz nekog ćoška. Jer samo je trenutak dovoljan da razori, sve što je život uspeo da stvori.

"Mama ko je to?" Pogledam u mog dečaka. U moj komadić neba. U njegove plave okice i tamnu kosicu.

Potom vratim pogled izgubljeno na sliku, i shvatim da sam ga slučajno naslikala. Izašla sam u baštu da slikam prirodu, ali valjda strah da ga iznova gubim jači je od svega.

Ovoga puta naslikan je nejasno. Njegov lik stopio se sa granama vrbe, sjajem sunca, oblakom i travom.

"Moj Anđeo čuvar". Promrmljam i poljubim čelo mog četvorogodišnjaka.

"Ali liči na..."

"Mene". Trevor se pojavi držeći našu kćerku u rukama.

Bože koliko volim njegov osmeh. Njegove plave oči, u kojima se uvek pronađem. A tek našu decu, nema tih reči. Obožavam našu malu, rastuću porodicu. Mir i kuću. Čak i ovo ozelenelo dvorište i belu ogradu. Sve je naše i nikome to ne dam.

"Ljubavi nikuda više ne idem. Svi moji putevi ka tebi vode". Poljubi me u čelo i preda mi Emu u ruke.

"Bako". Marlo zalaje i potrči za našim dečačićem. Noa šprinta kroz travu i pravo u zagrljaj Trevorove majke.

"Prvenac bakin". Podiže ga i vrti u krug. Iza nje ide Astrid sa bliznakinjama i Kevinom.

Potom pristižu i Keti i David. On gura njena kolica. Vidim da joj se stomačić već nazire.

Samanta otvara vrata od svojih kola i izbulji se kada vidi da je Barbara sa tatom iza nje. Barbara je napokon shvatila da ne može svakoga promeniti. Ljudi su ljudi, kakvi god da su. Jedino ih možeš voleti sa svim manama i vrlinama.

Svi dolaze. A moja najveća ljubav, život, zvezda vodilja i nebo, uhvati me za ruku. Dok u naručju držim Emu idemo lagano ka njima.

Denis trči, jer kao po običaju kasni. Sto je postavljen u bašti. Sunce nas greje i obasjava, ljudi razgovaraju jedni sa drugima. A Marlo laje, jer ne zna šta će od sreće. Retko smo u ovom broju.

Danas je peta godina od kada je moj muž umro. Danas je peta godina od kada se on ponovo rodio.

Na današnji dan je njegovo srce stalo na sekundu, na današnji dan je ponovo počelo kucati. Na današnji dan sam ponovo čvrsto nagazila na tlo, iako više nikada nisam igrala. Pronašla sam druge ljubavi za koje vredi živeti.

Danas je njegov drugi rođendan. Danas je moj spasovdan.

"Volim te nebom, srećo moja." Šapne mi na uho da samo ja čujem.

"Volim i ja tebe putem kojim se uvek meni vratiš." Srce mi je puno, srećna sam toliko da ne bih žalila, ma i da mi sve koske u telu popucaju.

Dobar je danas dan da se umre. A još je bolji dan da se živi.

Jer negde tamo daleko, postoji jedno mesto. Istinito mesto. Mesto ljubavi i vere. Mesto gde držeći se čvrsto za ruke, prelazimo vodu, koliko god da je duboka, a da se u njoj ne udavimo. Mesto po imenu ljubav. Na tom mestu se uvek lečimo kada nam život udari šamar.