Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
Osmi minut. Ostavim štene na njen krevet i odem do kola da uzmem i sve ostalo što sam za njega kupio.
Kad se vratim, postavljam mu krevetić, vodu, hranu i češkam ga. A ono zahvalno maše repom i pokušava da mi oliže dlan.
Moram nekako ubiti vreme dok je ne izvuku odande. Svaka minuta koja prođe bez nje, a znajući gde je, stoji mi kao tamni oblak iznad glave.
Dvadesetosmi minut.
Vrata se naglo otvore, nateravši me da se trgnem, a kučence zacvili.
"Mislila sam da ovde nema nikoga". Iako se nikada zvanično nismo upoznali, znam da je starija žena koja gordo stoji ispred mene Dvinina majka Barbara.
"Došao sam da joj ostavim kuče". Ostavim štene u njegov krevetić. Prođem pored nje i uhvatim se za kvaku da izađem.
"Kuče? Dvina je alergična na pseću dlaku. Uostalom ne voli životinje. Možeš da ga nosiš".
Pramen koji joj je štrčao iz strogo podignute punđe i zagolicao joj vrh nosa, brzo je zakačila iza uveta. Mora da je na ovu frizuru trošila bocu laka dnevno.
Koža joj je slična kao i punđa, zategnuta do bola. Uveren sam da bi se kamen razbio kada bi udario u njeno lice.
Čak i pored svih tih hiruških zahvata, ne mogu da poreknem da se dobro drži, kao i da je Dvina od nje nasledila sve dobre delove.
Plave, prozirne oči, mirne kao površina mora. Okrugle usne, iako ukrašene pušačkim borama iznad gornje, i dalje izgledaju privlačno. Rigidno držanje i odbojan stav ne mogu ništa od toga ni prekriti niti umanjiti, koliko god da je čvrsta školjka iza koje drži sve svoje nesigurnosti i strahove.
"Nije mi to spomenula". Iscedim ravnodušno i slegnem ležerno ramenima.
"To je zato što ima manire i dobro kućno vaspitanje". Zakorači do kreveta i spusti na njega kartonsku kesu na kojoj piše velikim slovima PRADA.
Izvadi iz kese žuti komplet. Položi ga na krevet i ispravi mu rubove.
Nije mi jasno. Ako voli svoju ćerku, zašto uporno želi da je obuče kao da je sredovečna usedelica, kojoj društvo prave četiri mačke i papagaj po imenu Koko?
Gorko i posve drhtavo izdahne vazduh. Leđa pogrbavi, a glavu sagne. Ne vidim joj lice, jer joj je zaklonjeno leđima.
Stojim na pola unutra, na pola napolju i zatečen sam. Ne znam da li bih trebao da odem ili da ostanem.
Ovo se mene ne tiče, izaćiću. Zakoračim van sobe spreman da zatvorim vrata za sobom.
Još jedan glasan uzdah parališe me u mestu.
U pičku lepu materinu! Vratim se unutra i zatvorim vrata, dajući joj do znanja da sam još uvek tu.
"Nisi pošao, zašto?" Zategnem facu, blago se namrštim i ovoga puta ja uzdahnem.
