"Marina...to si ti?"-Okrećem se svom snagom i vidim svoju tetku. "Pa kako si mila moja?"-"Dobro teto"."Ajde idemo na kafu "- "Ajde".Posle nekih 20-ak minuta voznje stigli smo u Starbucks.Prvo sto sam videla kada sam izasla sa tetkom iz taxija bila je kisa.Tipicno za London.Uvek sam mrzela kisu i to ce ostati zauvek.Sele smo za sto kada je konobar dosao do nas. "Izvolite" - "Uhm za mene frappucino od jagode"- "Ah i za mene isto" .Imam mnogo toga da pricam sa tetkom.Ponekad mi je lakse kad kazem njoj.Ne znam zbog cega imam taj osecaj. Ipak je nisam videla godinu dana.
"Umm Ri o cemu si htela da pricamo?"-nakon ove njene recenice trgnula sam se iz nekog svog sveta. "Ma htela sam da vidim sta radis,kako si..." "Cutis sumnjiva si mi Ri" -"Ma ne tetka odakle ti to " -"Sve u redu" - "Ma sve pet!!" - "Kako se ponasaju ostali prema tebi? Mislim na mamu , Lejlu..."- "Ah ma super, Lejla mi je kao rodjena sestra sve superr". -"I ja sam dosla da ti nesto kazem" - "A sta to"- ovo me je vec zainteresovalo. Ko zna sta zeli da mi kaze. - "Znas Rii i ja sam jako mala ostala bez oca ,i ja i tvoja majka,znam kako ti je... i zbog toga hocu da znas da cu ti uvek biti podrska i da te volim kao rodjenu cerku" -"Ne znam sta da kazem tetka i ja tebe mnogo volim... i ja moram ubrzo da se vratim u Manchester... Za London me vezu jako bolne uspomene , tata, oluja , pa cak ... i on. Moj bivsi momak koji me je ostavio jer je bio na putu slave.Ali ga nisam mnogo volela i mislim da nikog necu ni voleti" - "Mila to ce vreme pokazati nemoj da gubis veru u sebe .Izvini duso ali moram da idem imam let...:-"Vidimo se tetka!"
Ja sam Marina Annable jedna sasvim obicna devojka puna tuznih osecanja u srcu.A sve nesrece me vezu za ovaj grad London.Nista lepo mi se nije desilo ovde za svojih 17 godina.Ubrzo punim 18. A nikad nisam imala neku ozbiljnu vezu.Oca sam izgubila odavno, kada sam imala 11 godina.Prvih nekoliko godina ziveli smo sa ujakom ujnom i njihovom decom.Stalno su se svadjali moji roditelji i oni.Kada bi moji roditelji otisli na posao maltretirali su me.Kasnije su za to saznali i odveli me u Manchester. Moj otac je poginuo jedne olujne noci.Imao je nesrecu i nisu mogli da ga spasu.Uvek mi je tesko kada pricam o njemu .Ucio me je da nikad ne gubim veru u sebe.
Nastavak je kratak ali ce sledeci biti duzi .
YOU ARE READING
"Tempestad - Oluja - Storm"
Teen Fiction'I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem,zaboravim i kada bih verovao da mi je svejedno,ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovo. Ne znam zašto me je taj pogled toliko očaravao,a da budem iskren ,nisam se pretjerano otimao kada bi bila...
