U kriminalu nema osjećaja《I sezona》 - Završena

Ne želim ga izgubiti.

■ANA POV■
Popnem se uz stepenice do sobe i zaključam istu pa sve stvari pobacam s kreveta i potrbuške legnem na isti. Glavu zagnjurim u dlanove dok mi se tijelo trese i odjednom mi se stvori knegla u grlu pa suza sklizne na ruku. Ustanem s kreveta pa obrišem nakvašeno lice kritikujući samu sebe "Ne radi si to od života. On je taj koji se podigao i otišao. Nije te vrijedan." problem bi bio da nisam svjesna da je zaista to tako, ali sam pokušavala naći bilo kakav razlog poput toga da sam ga možda smarala i da je zato otišao te da ga opravdam i stvorim njegovu sliku sasvim suprotnu od one kakva i jeste. Slegnem ramenima pa otpuhnem zrak iz pluća da bih mogla novi udahnuti. Okrenem se prema prozoru i na dasku ispod njega naslonim dlanove pa pogledam u nebo, pitajući se zbog čega se ovo meni dešava, šta sam uradila da mi se ovako vraća? Onda mi sine pomisao kako sam prije nego što će se meni desiti odbila dečka koji mi je bio bukvalno ispred vrata, a onda se pitam zašto mi se vraća ovako. Nisam ništa bolje ni zaslužila, ali. Javiti ću se ujutru Ojuru i pokušati popraviti stvari, znajući da sam kriva. Možda neće željeti ni pričati sa mnom. Kako god bude neka bude. Ali kako da se sada postavim prema Haretu? Mnogo pitanja na koja nisam znala odgovor. Odlutala sam daleko pokušavajući naći bar bilo kakvo riješenje kada me je zvuk zvona na telefonu trznuo. Uspravim se pa dohvatim isti i vidim Sarino ime, odmah povlačim tipku za javljanje i prislanjam telefon na uho.
A: Molim?
S: Ana, jesi li sama?
Čujem njen zabrinut glas pa sve misli koje su mi se vrzmale do sada kroz glavu, iščeznu.
A: Nešto je bilo?
S: Mislim da sumnja u mene.
Usne mi se razdvoje poslije prethodnih riječi pa uspijem izgovoriti kratko pitanje.
A: Otkud ti to?
S: Čuli smo se. Pitao me je gdje sam i nakon što sam rekla da sam otišla. Hladno je rekao da se javim kada dođem.
Slušala sam i pokušavala naći riječi koje će joj skrenuti misli s negativnog no s obzirom da sam već dugo poznavala Saru, znala sam da je neću moći tako lako ubijediti u suprotno.
A: Kada se vraćate? Nećeš znati dok ga ne vidiš.
S: Šta ako ne bude htio da se vidimo?
A: Zašto ne bi ako je rekao da se javiš kada dođeš? Saro, mislim da si zbog straha, uveličala situaciju.
S: Ne želim ga izgubiti, Ana.
A: Pokušati ćemo da ne dođe do toga.
S: Tamo sam prekosutra.
Osmijeh mi se izvije na licu znajući da ću još samo sutra biti sama s njim. Možda me ne bih toliko radovala činjenica da se tako brzo vraćaju da se nije desila scena od maloprije.
S: Jel' tu sve okej?
A: Jeste.
S: Idem spavati. Laku noć.
A: Lijepo spavaj i ne brini se, riješiti ćemo.
Prekinem poziv pa se samo prevalim na krevet. Stavim ruku pod glavu i u tom trenutku ugledam duksericu, ujutru ću je skloniti u ormar, a do tada ću je imati uz sebe. Zagrlim nju kada njega ne mogu i prepustim se mislima koje me ubrzo dovedu do sna.