neuzvraćena osjećanja

10. dio

ja: "mogu li molim te ostati sama, da se isplačem kao svaki drugi normalan čovjek na svijetu? ne volim dijeliti svoju tugu sa drugima, s toga molim te, idi kući."
N: "tu sam, ako ti nekim slučajem budem trebao." -rekao je sagetom glavom te tako i otišao.
zatvorila sam vrata, bacila torbu na kauču dnevnoj, te otišla u sobu, bacila se na krevet i plakala. nisam mogla da trpim ovoliko stresa odjednom. niko ne zna koliko sam plakala kada je moj brat blizanac, "poginuo". tata je umro u istoj nesreći u kojoj je bio i Igor, što znači da je i on možda živ?
na svoja pitanja nisam znala odgovor. previše toga mi se vrtilo u glavi.
nisam ništa ni pila, ni jela. umirala sam i od gladi i žeđi, nisam imala snage da ustanem.
prošlo je nekoliko sati, oko 3h ujutro je. i dalje sam bila u šoku i nisam mogla da vjerujem šta mi se događa.
-sutradan-
nisam u školi. i dalje ležim na krevetu, u istom položaju. odlučim se napokon ustati. polako ustajem, te oblačim papuče. jedva sam došla do kuhinje, gdje uzmem času, natočim hladne vode iz česme, i jedva popijem. bila sam jako krhka i slaba, nisam ništa ni jela ni pila dva dana.
nakon što sam jela, odem do kupatila da obavim potrebnu higijenu. zatim se počešljam i svežem niski rep. podočnjaci su mi bili do poda, a oči crvene kao ruža. grozno sam izgledala, kao da su me upravo izvadili iz groba. međutim, osjećala sam se još gore.
odem do dnevne i uzmem Igorove podatke.