neuzvraćena osjećanja

59. dio

možeš molim te otići u spavaću? Petra je.
D: "naravno." -te uzdahne.
otvorim polako vrata, te mi ona uskoči u zagrljaj.
P: "oprosti mi Anđela. molim te, za sve. ne znaš koliko se kajem zbog svega, prenaglo sam te osudila taj dan, a ti si samo željela da me spasiš od onog idiota. molim te, oprosti mi." -stegla me je još jače. primim njen zagrljaj.
ja: "shh, uredu je. opraštam ti za sve, nemoj da plačeš više."
P: "hvala ti.."
odmaknem se.
ja: "nego, šta je sa Igorom?"
P: "jednostavno je nestao, preko noći.. misliš da će se vratiti?"
ja: "to još ne znamo.."
-sutradan-
probudi me poziv na mobitelu koji se nalazio na krevetu pored mene. tata.
ja: "da?" -kažem promuklim, jutarnjim glasom.
A: "želiš li da saznaš istinu, i odgovore na sva tvoja pitanja na koja ti prethodno nisam uspio odgovoriti?"
ja: "želim."
A: "uredu onda, dođi do moje firme danas popodne."
ja: "dogovoreno."
D: "ideš negdje?" -gledao me je sa vrata spavaće.
ja: "idem kod tate, opet. rekao je da mi sada napokon može dati odgovor na sva pitanja, a ni sam ne znaš koliko ih želim znati."
D: "možda te uvlači u svoju zamku, Anđela." gledao me je ozbiljno.
ja: "to ćemo još saznati."
ustanem te mu priđem.
ja: "Davide, biću dobro. vjeruj mi."
D: "želim da ti vjerujem, ali ako si u prisustvu tog čovjeka, ne mogu."
ja: "pokušaj, za mene."
zagrlim ga.
-nekoliko sati kasnije-
nalazim se ispred firme. uđem, te ugledam Vasilija ispred kancelarije kako mi otvara vrata. polako zakoračim u kancelariju, te sjednem ispred tate, koji je kao i po običaju, sjedio na svom radnom stolu.