neuzvraćena osjećanja

60. dio

A: "zdravo Anđela, sjedi molim te."
sjednem na jednu od fotelja, te stavim torbu kraj sebe.
A: "jesi sigurna da možeš da se suočiš sa ovim što ću ti sada reći? istina je bolna Anđela."
ja: "bolje bolna istina nego laž, zar ne?"
uzdahne.
A: "kao što možda već znaš, tvoj brat nije preživio u saobraćajnoj nesreći, ali ja jesam. trebalo mi je jako dugo da se oporavim od svega, i kada sam se napokon oporavio, tvoja majka mi je došla u posjetu. naredila mi je da ti se više nikada ne javljam, niti te pokušam naći, jer je željela da misliš da si mrtva. u suprotnom.."
ja: "u suprotnom?"
A: "u suprotnom bi te otrovala."
ja: "šta?! zašto bi to uradila?!"
A: "ne znam ni sam, ali Anđela.. ja sam te volio više od svega, i sada te volim, samo ako nas tvoja majka vidi.."
ja: "ne brini se, to se neće dogoditi. hvala ti na svim informacijama, tata."
A: "nego.. bi li željela da radiš u mojoj firmi, kada studiraš?"
ja: "razmislit ću, hvala."
i dalje mu nisam mogla u potpunosti vjerovati, ali nakon svega što nam je majka uradila, ni ne čudi me. sretna sam što sada znam da mi je barem otac živ. volim ga kao i u stara vremena. kao kada sam vraćena u vrijeme, u svoje mlade godine života. iako mi je lagao da me zaštiti, i dalje ga volim. najviše boli to što po drugi put saznajem da mi je brat mrtav. vratila mi se ona ista bol u srcu i duši, samo ovaj put, još jača i bolnija. odrasla sam i zrelija, te nekako mogu lakše da pretrpim, ili se samo pretvaram. možda je ovo sve java ili san? neka iluzija koja nas čini ili sretnim ili tužnim? ne znam. previše sam zbunjena da bi sada našla odgovor na moja još uvijek nepoznata pitanja.