Writer || z.m.

3 /Thank you Zayn

~Jesy Smith~

Moj rani odlazak sa posla je bio zaista dobra ideja. Danas sam odmorna i spremna za posao. Moje raspoloženje još poraste kada ugledam još jednu ružu na mom pragu. Moj tajni obožavatelj je stvarno predivan. Znam da bih mogla saznati tko je, ali ne želim. Onda bi ova sva čarolija nestala. I danas ću ružu ponjeti sa sobom. Možda mi donese sreću. Ko zna.

~Zayn Malik~

Napokon. Njena vitka figura se kreće ka njenom autu dok ima veliki osmijeh na licu. Još jedna sitnica mi zapne za oko. Ruža je u njenoj ruci. Osmijeh je na mom licu dok mi srce jače zalupa. Bar znam da joj se moja mala budalaština sviđa. Pratim ju do stanice. Kad bi bar mogao ući za njom. Svakog dana sve više želim da više vremena provodim uz nju. Pa sad, više po strani dok ju gledam nego sa njom, ali uživam. Dok god mogu gledati njen prelijepi osmijeh, uživam. Ne mislim poduzimati ništa drugo. Ostatak života ću provesti u autu ako treba, samo da vidim taj osmijeh. Ne mislim joj provaljivati u stan i kopati po njenim stvarima dok nije tu. To apsolutno nije u redu. Nije u redu i ovo što sad radim, ali ne mogu se suzdržati. Harry je upravu. Jednom će me uhvatiti. Znam to, ali ne mogu se suzdržati. Imam potrebu gledati njeno nasmijano llice svaki dan. kad smo kod nasmijanog lica, ono je sve osim toga. Upravo izlazi iz postaje. Namrgođena. Priča sa onim plavim, Horanom, ja mislim dok maše rukama. Oboje ulaze u njeno auto. Pratim ih sve do neke, malo starije zgrade gdje se ona parkira. Parkiram se malo dalje i gledam gdje će otići. Kad sam siguran da me neće vidjeti prišuljam se zgradi i ulazim. Čujem Horanov glas i pratim zvuk. Vrata od jednog stana su razbijena. Tu su. Naginjem se na zid pored vrata slušajući šta njih dvoje pričaju.

''Nema ga'' ona kaže.

''Sranje''

''Znaš li ti uopšte kako on izgleda?''

Čuje se još par psovki jer je odgovor vjerovatno negativan. Sad bar znam šta mući moju princezu. Upravo sam ju nazvao princezom? Ona je sve osim toga. Ona je detektivka. To je zaista daleko od princeze.

''Opet ti''

Sranje. Ona stoji ispred mene sa prekrštenim rukama.

''Ja,...ovaj...''

''Sad ćeš reći da i ovdije imaš prijatelja?'' Horan sarkastično kaže. Prije nego što uspijem išta reći, lisice su u njenim rukama.

''Ko god da si, uhićen si zbog ometanja istrage''

Bez riječi se okrenem te stavljam ruke iza leđa. Čujem kako Horan mrmlja 'Rekao sam ti' dok me vode ka autu.

...

''Eh tako. Nadam se da će te ovo opametiti'' ona kaže.

''Ima li ikakve šanse da me pustite večeras?'' pitam.

''Ne. Tek sutra ću te ispitati. Trenutno imam problem s papirologijom''

''Mogu li onda barem telefonirati?''

''Budi brz'' kaže dok mi pokazuje rukom na govornicu.

Nazovem Harrya kako bih mu rekao da sam u zatvoru. Stalno je ponavljao kako mi je rekao da će se ovo desiti. No kako sam morao biti brz jer je to tražila moja detektivka samo sam mu rekao da ostavi ružu ispred njenih vrata i gdje se nalazi rezervni papirić s porukom. Rekao sam da ću, bez obzira šta se desi nastaviti ostavljati ruže na njenom pragu. Kad se vratim u ćeliju ona me zaključava te ležerno odlazi dok se ja gubim u svojim mislima.

...

Sranje. Leđa me ubijaju. Drvena klupa je bila loš izbor. 'Kao da bi pod bio bolji'  govorim sam sebi. Nezadovoljno izdišem dok sjedam na klupu. Nemam pojma koliko je sati. Sinoć mi je oduzela telefon. Ne mogu da vjerujem da sam čitavu noć proveo u zatvoru. U mračnoj i prljavoj ćeliji. Kao da sam neki kriminalac. Njena vitka figura se približava ćeliji dok ja trljam oči nadajući se da ne umišljam. I nisam. Stajala je ispred mene otključavajući ćeliju.