Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
Negde tamo daleko, postoji to jedno mesto. Lažljivo mesto. Mesto samoće i samoodržavanja. Mesto gde sami sebe prevodimo žedni preko vode, kako se u istoj ne bi udavili. Mesto po imenu "dobro sam". Iza tog mesta se često skrivamo kad nam postave pitanje:" Kako si?"
Zaboravila sam kako izgledam kada se smejem. Tek sada mi nedostaju neke stvari. Sitnice koje mi nikada nisu ništa značile, a sada mi predstavljaju sve.
Valjda tako biva kada si dugo nešto, a onda preko noći postaneš ništa.
"Mogu da uđem?" Nasmejani muškarac bistrih plavih očiju otškrine vrata do pola i promoli glavu. Kovrdžava kosa boje uglja pada mu preko čela. Nervira me njegov osmeh. Ali šta on zna, zdrav je, prav je. Pa može da se smeje.
Ne mogu da poreknem da je prelep i da mislim da je promašio sobu, što me još više frustrira.
" Ako baš moraš. Uostalom da si me pitao za dozvolu postavio bi pitanje sa jel".Pokrijem se do ključne kosti i vratim glavu nazad na jastuk.
" Ti si Dvina, zar ne?" Uđe i zatvori vrata. Te bahato priđe i zavali se u stolicu pored mog kreveta. Pa fino, odlučio je da ignoriše moju zajedljivost. Obično ostale otera, te brže izađu iz sobe nego što su ušli.
"Šta se to tebe tiče? Ko si ti? Previše si mlad da bi bio doktor".
"Ja sam Tren. Moj brat ovde radi. Možda ga znaš". Ustane pa pokaže rukom koliko je njegov brat visok.
"Otprilike ove visine. Namrgođenost i džangrizavost mu je urođeni deo ličnosti. Nešto poput klempavih ušiju". Naceri se i vrati na stolicu, te nonšalatno bez ikakvih manira prebaci noge preko mog kreveta.
"Skloni noge divljaku. Kakvo je ovo ponašanje?" Ciknem, te se uspravim i udarim ga po nogama.
"WOW, pa nisi ti baš tako nemoćna kao što sam načuo. Pomeraš se ipak malo. Podigne pokrivač i podigne mi obe noge te ih pusti, a one poput lešine padnu na krevet.
" Jel si ti normalan?" Sva krv mi jurne u glavu i da mogu pojurila bih ga.
Bednik. Došao je da likuje. Da se hrani tuđim mukama.
" Šta? Samo proveravam tvoje reflekse. Koji su uzgred kao u mrtvog konja". Ne mogu da verujem. Kakva je ovo drskost?
" Kako se usuđuješ? Smesta izađi. Ti... ti majmune nevaspitani".
" Jako si neljubazna. To što imaš problema ne daje ti zapravo da svoj bes iskaljuješ na drugima". Toliko se razljutim da zgrabim jastuk i bacim ga na njega. On se pomeri u stranu i jastuk završi na tepihu.
"Ostavi Dvinu na miru". Strogim glasom ga opomene Doktor Mešterović. Te ga uhvati za kragnu i izbaci napolje. Iako je zatvorio vrata za sobom, mogla sam da ih čujem kako se raspravljaju u hodniku.
„Hiljadu puta sam ti rekao Tren da prekineš sa tom tvojom izmišljenom misijom. Trebao bi malo da se smiriš".
„Odjebi Davide".
Primirim se kad doktor uđe i zaboravivši da mi je jastuk na podu glava mi padne pravo na dušek.
"Evo. Oprosti molim te". Kaže ozbiljni doktor koji se zaista nikada ne smeši. Ali, pa šta ne smešim se ni ja.
Podigne mi pažljivo glavu i smesti jastuk ispod moje glave. Te bacajući pogled na moje noge upita:
" Kako si danas?"
Evo još jednog prologa. Kao što rekoh ove godine imaću pune ruke posla. Nadam se da će vam se svideti. ❤️❤️❤️
