Solaria 2

297. nastavak - kauč

Rea i Vi su ustali sa klupe i držeći se za ruke krenuli da se vrate istim putem kojim su došli. Kad su došli do početne tačke, scenario na displeju se promenio. Pojavila se slika dnevnog boravka. I kao što se moglo očekivati, u njemu samo kauč. Sve okolo je bilo prazno kao i zidovi u nekoj dosadnoj boji. 

Atmosfera je bila prilično neprijatna, kao da su ušli u zgradu koja je davno napuštena, a kauč ostao jer zbog svoje glomaznosti nije bio zgodan za prenos. Nije bio smešten uza zid već se nalazio na sredini prostorije. Iznad njega bila je gola sijalica koja je davala neku oštru svetlost. Kauč je bio dovoljno prostran i delovao je udobno. Bio je jednobojan i bez ikakvih intarzija ili dekoracija, ni malo reprezentativan.

-Izvini zbog ovakve skromnosti, - pravdao se VI

-Jeste malo sirotinjski, ali ćemo se nekako snaći. Hoćemo li da sednemo?

-Naravno, nekog drugog izbora i nemamo. Ponudio bih ti neko piće, ali...

-Nije mi sad potrebno, možda drugom prilikom, - Rea je najpre sela na sredinu kauča pa joj se VI pridružio sednuvši pored nje. Nagnula se da bi se izula pa je podigla i skupila noge pored sebe. VI ju je pažljivo gledao.

-Zašto me tako gledaš? - znatiželjno mu uputivši pogled Rea.

-Divim se tvojoj lepoti. - Lepota nije bila sporna, ali Vi očigledno nije znao šta drugo da kaže.

-Hvala.

-Možda i nije reč samo lepoti. Ima nešto u tebi što osećam, ali ne znam kako da to opišem. Tvoja lepota nije statična ni površna pa da je dovoljno to konstatovati i tu je kraj. Baš suprotno. Kao da svaka tačka na tvom licu ili telu izlazi iz tvoje duše pa peva o toplini i nežnosti, ili bar priča priču o tvojoj blagosti i dobroti. 

Osećam se sitnim pored tebe, sa nevericom da si tu pored, ali i sa osećajem da te takvu uzvišenu ne zaslužujem. Priznajem da si prevazišla sva moja očekivanja. Nemaš pojma koliko mi je teško što sam te povredio, mislim da se nikad neću moći dovoljno iskupiti zbog toga.

-Nemoj da preteruješ i nemoj da komplikuješ. Hvala ti na tako lepim rečima ali one nisu realne, čak i da jesu ne smeju da budu. Moraš me gledati kao najobičniju devojku, zar nije to cilj našeg druženja? Nemoj me dovoditi u neprijatnu situaciju time što kažeš da me ne zaslužuješ. To mi deluje kao da me odbacuješ. 

Ono što si uradio uradio si, sigurna sam da u budućnosti to više nećeš. Već sam ti rekla da želim da budem tvoja, ovakva kakva sam. Nadam se da ti se dopadam i da u sebi imam dovoljno ženstvenosti da ti budem privlačna i na fizičkom i na emotivnom planu.

-Sviđa mi se na tebi baš svaki detalj i naravno privlači, samo mi je sada potrebno da se opustim i vratim u neko svoje normalno stanje.

-Kao da te ja u bilo čemu požurujem? Sve što ti se dopada to slobodno ljubi, jer je tvoje. Kroz to ću znati koliko si me prihvatio. Zabrinula bih se ako me ne bi grlio i ljubio, džabe onda meni sva lepota, šta će mi ako ti u njoj ne uživaš.

-Dođi onda da te poljubim. - VI pruži ruke prema njoj.

-Takvog ta volim, - Rea mu se privije i namesti usne.

Iako je poljubio Reu, Vijova uznemirenost se nije smanjila. Kao pokvareni film, stalno je vrtio jednu te istu scenu kako je nemoralno postupio prema njoj.

-Meni je malo hladno, - obavestila ga kad su se prestali ljubiti.

-Kako ti može biti hladno, to mi nije jasno?

-Hladne su mi noge, a i ukupni mi je osećaj hladnoće.

-Hoćeš li da ti noge protrljam?

-Nisam sigurna da će mi to mnogo pomoći. Imaš li kakvo ćebe pa da se pokrijemo?