Igra sudbine

•79. deo•

Otključao je auto i otvorio mi vrata iznutra...da je zakasnio samo koju sekundu verovatno bih već bila u očevim rukama a verujem da se to ne bi završilo po mome. Prolazeći kolima nedaleko od moga oca nalazio se i Aleksa koji je za razliku od svih ostalih imao bolesni osmeh na lici koji mi je budio sumnju.
Videvši da je Nikolas bio spreman da započne konverzaciju prekinula sam ga.
-"Nemoj...samo nemoj. Želim da samo ćutiš dok ne stignemo do Lunine kuće Ovo je bila jedina opcija jer je bilo preopasno pustiti te samo kada je za nama bio moj otac. "
Shvativši kako je ovo zvučalo pokušala sam da se izvučem, ali mi ovog puta on to nije dozvolio. Ja i moj brzi jezik.
Nervozno sam čekala Luninu poruku stalno proveravajući da nas neko slučajno ne prati. Tek sada, noga je počela da me boli. Verovatno to nisam osetila zbog količine straha koja je prolazila mojim telom. Volela bih da je sve ovo san.
Tok mojih misli prekinuo je Nikolasov telefon na koji se nije javio. Znatiželja je postala još veća kada je telefon zazvonio drugi put. Provirila sam kako bih imala jasan pogled i saznala ko je zvao nadajući se da to nije Helena, ali je broj bio nepoznat. Kao da sam osetila neko olakšanje što je bilo jako glupo sa moje strane. Brzo sam prebacila svoj pogled na prozor kako Nikolas ne bi shvatio šta zapravo pokušavam...
Od Lune ni poruke,ni poziva. Možda samo nije videla da sam joj pisala. Proverivši još jednom da li ima nekoga, konačno sam izašla iz Nikolasovog auta i zaputila se ka kapiji kada je njegov glas došao do mojih ušiju.
-"Jesi li sigurna da ćeš tu biti bezbedna? Poći ću sa tobom čisto da se uverim da si na sigurnom, a onda idem sve dok ti ne budeš bila spremna da razgovaraš sa mnom."
-"Ne...nema potrebe. Iskreno sam ti mnogo zahvalna što si me dovezao ovde ali ... Mislim da je vreme da kreneš. Imaš ti svoje probleme kojima treba da se baviš."
Vrlo dobro je znao šta sam mislila pod ovim. Bez i jedne reči ušao je u auto, pogledao me još jednom i nestao iz mog vidika. Oči su refleksno počele da mi se pune suzama. Shvativši to otrgla sam se.
-"Ne Anabela. Ovako je najbolje. Nema suza."
Bilo je previše tiho ispred Lunine kuće,što me na trenutak uplašilo. Stisnula sam zvono na vratima i sačekala koji trenutak. U Luninom pogledu video de strah, očima mi je pokazivala na kapiju. U početku sam bila zbunjena sve dok nisam videla mušku siluetu iza nje. Kako se tako brzo stvorio ovde.
-" Vidi, vidi. Kao što sam i pretpostavio došla si kod najbolje drugarice. Jako nepromišljeno sa tvoje strane. Da li si stvarno mislila da se niko neće setiti da prvo pogleda ovde, a onda da prevrne ceo grad ako treba samo da tebe nadje?"
Podrugljivo mi je pričao i približavao se, dok sam se ja sve više udaljavala. Strah. To je jedina stvar koju sam osetila sada.