Igra sudbine

•17. deo•

Slikala sam plakate reklama i skice pažljivo kako bih mogla da ubacim u prezentaciju. Skoro je bio kraj radnog vremena a ja sam morala da ostanem i završim makar prezentaciju. Govor ću napisati kod kuće to nije nikakav problem. Pre nego što je Nikolas izašao ušla sam u njegovu kancelariju da bih mu postavila par pitanja oko govora jer ne znam šta bih trebala od prilike da pišem.
-"Neka govor bude vezan za umetnost...šta umetnost predstavlja za nas i uopšteno za ljude...možeš da napomeneš nešto o svojim crtežima za reklame."-zapisala sam te stvari u telefon,ovo će biti lako za pisanje.
Na izlasku iz njegive kancelarije zaustavio me svojim dubokim glasom.
-"Zar ćeš još da radiš? Radno vreme je prošlo"- upitao je začudjeno.
-"Ko što ste i sami rekli sutra imaml sastanak. Kod kuće nemam mira i verovatno neću moći da se usretsredim na prezentaciju tako da je najbolje da ostanem ovde dok ne završim prezentaciju.  Govor ću da napišem kod kuće to nije teško..."
Klimnuo je glavom posle čega sam izašla iz kancelarije isped koje je stajala Helena. Bez reči sam prošla pored nje zakačivši je ramenom i ušla u svoju kancelariju. Nemam vremena za gubljenje moram da završim ovo...

•Nikolas.pov•

Spreman za polazak uzimam ključeve automobila. U tom trenutku vrata moje kancelarije se otvaraju. Helena je stajala na njima i smeškala se.
-"Reci Helena"- upitao sam krajnje ozbiljno dok se ona i dalje smeškala.
-"Moramo da popričamo malo.... Videla sam šta se desilo u arhivi,nisi je otpustio i pored toga umalo je nisi poljubio. -izbezumljeno sam je pogledao- da se ne bi desilo da neko slučajno sazna za to radićeš ono šta ti ja kažem... Da li treba da ponovim negde živote?"-odrično sam odmahnuo glavom i izašao iz kancelarije. Devojka mi se neće skinuti sa vrata.... Umislila je da smo zajedno posle poljupca koji se deio ispred arhiva kada me nagovarala da otpustim Anabelu. Koliko god mi je zanimljivo da je zezam kajem se žbog toga jer sam ja razlog one masnice na licu...u to sam ubedjen. Nisam zaljubljen u nju...samo osećam grižu savest, ali njoj to ne smem nikako da pokažem....

•Moj.pov•
Posle par sati pravljenja prezentacije konačno sam je završila i poslala je Nikolasu na e-mail. Ostavila sam laptop u kancelariji a potom izašla napolje. Kao i juče sunce je pržilo tako da sam požurila kući. Vožnja do kuće bila mi kao večnost zbog gužve u saobraćaju... Jedva sam čekala da odem i legnem u krevet kako bi mi se mozak malo odmorio. Auto za autom nizao se iza mene tako da je red postajao dugačak... Jedva da se malo pomerio. Zaspala bih za volanom da mi otpozadi nisu svirnuli da treba da krenem. Hvala bogu pa smo krenuli da se krećemo.
Nisam više mogla da čekam u onoj koloni bez kraja tako da sam prečicom krenula kući. Da nije bilo gužve sada bih već bila kod kuće. Razni pejzaži smenjivali su mi se pred očima... Ovde retko kada prodjem tako da sam gotovo zaboravila kako izgleda ovaj deo grada. Videvši parkove pune dece kako se veselo igraju i nemaju ni jedan problem poželela sam da se vratim u to vreme. Tada nisam imala nijedan teret na ledjima sa kojim treba da se nosim svakog dana. Nije bilo nikoga ko bi moj život učinio težim nego što i sam jeste...nije bilo Nikolasa.