Igra sudbine

•45. deo•

Ova pesma slikovoto je predstavljala sva osećanja prožeta njome. Slušajući reči,u mojoj glavi se nije stvarala slika o zaverama,lažima ili praznim pričama već o prijateljstvu,ljubavi i sreći. Sve je poredjano onako kako je autoru imalo smisla. Pesma u nadi prikazuje osećanja koja su se prilepila u meni slušajući. Nema ispravnih ili pogrešnih razmišljanja postoje zamo osećaju i prizori koji se slušaocima stvaraju uglavi. Pevušila sam tiho pesmu,i kada sam otepvala poslednju reč imala sam osećaj kao da slobodna,nevezana i da može da ode,daleko od svih...daleko od svakog,i da je bila samo provodnik kroz koji je muzika tekla. Htela sam da i ja budem tako slobodna...

•Nikolas.pov•

Moj pokušaj spavanja nije dobro išao. Kad god zatvorim oči slika Anabele i Alekse mi je stalno pred očima.. Ova ljubomora koju osećam predstavlja opsesivnj brigu. Želim nešto što pripada njemu. Ona je,posle tragične smrti mojih roditelja bila jedina svetla tačka u mom životu. U početku sam sam sebi poricao ljubav koju osećam prema njoj ker sam mislio da je prolazno...ali,od trenutka kada sam je video sa njim...ne mogu da je izbacim iz glave. Ranije sam nekako i uspevao da smanjim to razmisljanje o njoj ali...ssada je drugačija. Ljubav je nekako postala jača...
Roditelji mi  nedostaju previše ..Jedne večeri,tokom terora u našem gradu,masovno ubijanje odraslih i dece zadeosio je i moju porpdicu. Preživeli su samo imućni...mi to nismo bili u tom periodu. Imao sam pet godina kada su nam ti ljudi upali u kuću... Zajedno sa mamom otrčao sam u njihovu sobu gde  me ona sva uplakana sakrila u podrum naše kuće za koji niko me zna. Dala mi je vrećicu sa svim zlatom koje smo imali u kuć,poljubila me poslednji put i rekla mi dase dobro čuvam. U podrum se ulazi podizanjem posebne daske u podu tako da mene nisu pronašli... Plakao sam kao nikada pre jer sam,tako mali,znao šta se dešava. Pucnjava je bila veoma glasna,kao i mamin vrisak...koraci iznad podruma bili su sve glasniji,a ja sam se molio Bogu da ne shvate da sam unutra. Ukrotio sam svoje suze i zagrzao rukav duksa koji sam nosio. Iz političkih razloga teror nad ljudima "nižeg ranga" odneo je moje roditelje,i to nikada neću zaboraviti. Kada sam bio siguran da su otišli,izašao sam iz podruma. Prizor koji sam tada video ostavio me bez teksta. Naša uvek čista kuća,sada je bila ispunjena krvlju. Na zidovina bilo je kapljica krvi, pogledom sam tražio mamu i tatu,a onda ugledao njihova mrtva tela kako,u lokvi krvi leže. Od tada zam se snalazio kako sam znao i umeo. Bio sam u prihvatilištu do svoje sedme godine kada me veoma bogata porodica usvojila... Nikada nisam bio neposlušan,i voleo sam ih kao svoje prave roditelje a i onii su mene. Na žalost Majk i Klara,ljudi koji su me usvojili,nisu mogli da imaju dece,pa su usvojili mene. Počevši da radim u ovoj firmi preselio sam se ovde. Nisam hteo da im bidem teret u kući i da samo ležim po ceo dan u svojoj sobi kao većina dece koja je bila na mom mestu... Nikada neću zaboraviti sve šta su njih dvoje učinili za mene,samo zbog njih sam ovo što zaista jesam...
Shvativši da sam se zaljubio u Anabelu,imao sam utisak da sam konačno našao svoju slamku spasa,koja sada lripada drugom čoveku... Opet sam na dnu provalije iz koje ću teško izaći.