Igra sudbine

•9. deo•

Za samo sat vremena uspela sam da izlepi i podelim polovinu plakata ali ne u ulici u kojoj je trebalo da delim. Lutala sam ulicama i random ljudima delila plakata. Naravno onima za koje sam i mislila da će uzeti. Ja moje pretpostavke uvek ispadnu tačne. Nekako je i mene činilo srećnom kada ugledam osmeh na  licima ljudi koji gledaju u moj rad i dive mu se. Luna koja je već odavno završila pozvala me i rekla da svi jedino mene čekaju i da postaju nervozni jer je toliko vruće napolju a jedino ja nisam podelila sve plakate. Ostalo ih je vrlo malo tako da sam se vratila u ulicu od koje sam krenula i samo trpala ljudima u ruke papire. Čula sam razne stvari sebi iza ledja ali nisam mogla ništa da odgovorim na to jer me svi čekaju i ubiće me ako ne požurim. Kada sam dala i poslednji plakat požurila sam ka mestu sa koga smo se svi razišli. Devet besnih pogleda... Zamrzaće md ubedjena sam.
"Umalo sunčanicu nisam dobila zbog tebe" "Zar nisi mogla jebeno da požuriš" "Razmažena devojčuro! Skroz sam se otopila" bile su neke stvari koje sam čula o sebi.
-"Otac joj drži firmu pa misli da može šta hoće...ne znam zašto je doveo ovaj živi haos u svoju firmu,bilo nam je bolje bez nje! Pogledaj na šta ličim samo zbog nje...zar jedan posao ne može ozbiljno da shvati. Niko ne može ni da je otpusti pa misli da može da radi šta hoće...umišljena barbika..."-ogovarale su me dve najgore kolegenice u celoj firmi.
To je bila kap koja je prelila čašu...nisam mogla da izdržim pa sam se okrenula prema njoj i ljutito je pogledala na sta je ona poskočila.
-"To što moj otac drži ovu firmu ne znači da sam ja razmažena Helena,takodje to ne znači da ne   shvatam posao ozbiljno. Misliš da sam tamo krenula da radim svojom voljom? Misliš da je moj život savršen samo zato što na posao dolazim sa osmehom na licu? Ne...uopšte nije tako! Ispod ove šminke koju nosim krije se milion tajni i podočnjaci do poda. Ne znaš samo koliko je suza poteklo iz ovih crnih umornih očiju. Vidiš tu tamu u mojim očima ha? E ona je od disanja. Ništa nije ona kako se čini zato pazi šta pričaš. Ne mora niko mdne da otpušta mogu sama da dam otkaz kada god budem htela...ali ja to ne želim. Znaš li zašto? Zato što pokušavam da budem bolja ćerka svom ocu i zato što volim svoj posao. Ako ti je bio toliko probldm da sačekaš da podelim troduplo više plakata nsgo što ste vi dobili trebala si da odeš a našem gospodinu Nikolasu da kažeš da sam te ja poslala nazad u firmu!"-gotovo sam izgubila vazduha dok sam se  sve ovo pričala. Svi radnici tima za dizajn gledali su me zapanjeno i nisu ni očekivali da ću ovako nešto da ispičam. Iznutra sam gorela...suze su se nakupljale u mojim očima ali nisam sebi dozvolila da zaplačem,bar ne pred svima njima. Luna je bila ta koja me privukla u svoj zagrljaj jer je znala da sam krhka i da ću zaplakati.
-"Jesi li dobila sta si htela Helena? Zar ne vidiš u kakvom je stanju devojka sada? Gubite se svi odavde"- razdrala se Luna vidno besna na Helenu zato što me naterala da sve ovo ispičam.
Nikolas je hvala Bogu dragom otišao čim je video da sam došla pa nije čuo ništa od ovoga.
-"Sve je ovo zbog njega Luna... Ne mogu da izdržim više,dodje mi da vrištim. Niko ne čuje moj vapaj za razgovorom..."
Zajecala sam posle čega su se suze kotrljale niz moje lice.
-"Izbaci sve iz sebe,biće ti lakše...a onda se vraćamo u firmu"- jače ms stisnula u zagrljaj što mi je jako prijalo...