Igra sudbine

•50.deo•

Snaga i otpornost svih zlih očiju teraju me da pokazujem okean hrabrosti pred drugima,ali ta hrabrost nestaje pred njom.Kažu da čovek ili ima ili nema ono što je potrebno za igru sudbine. Svako od nas živi sa nadom da učestvuje u toj igri. Moje misli su uzburkane, na jednoj strani Anabelino stanje a na drugoj Aleksa i njegovo ponašanje prema njoj.Ovo je sada moj start,moja arena. Koliko dobro igram zavisi od mene samog... Ovo je borba izmedju dobra i zla. Svakog puta kada pomislim na takve borbe kroz misli mi prolaze drevne bitke sa bujicom kiše, grmljaivinu koja utera strah u kosti i treperenje munje,a ne jarko plavo nebo,opojne mirise u vazduhu i sjajno Sunce. Ovo izmedju mene i Alekse postaje bitna,pitanje je ko će na kraju svega ovoga postati pobednik. Iznad  je nebo bilo ispunjeno polenom koji je dolazio iz visoravni sa severa. Nekoliko maloh lučnih oblaka nadilazilo je nad gradom. Na izlasu iz auta mogao sam osetiti blagi topao vetrić koji je miliovao moju kožu isto onako kao što je radila i moja majka. Oči su mi se širile,a bes nailazio kada sam ugledao Aleksu u letnjoj bašti firme. Nije bilo ljudi u utra,osim mene i njega. Ogromnom brzinom sam mu prišao,i već u sledećem trenutku moja pesnica našla se na njegovom licu. Kada je u svojoj glavi shvatio šta se dešava dohvatio je stolicu koju je,kada je ustao,upotrebio  tako što me je udario njome. Stolica se rasprštala u milion komadića,većina njih pala je na pod,ali...neki od njih ostali su zabijeni u moja ledja. Uzdahnuo sam dok sam mu svojim rukama pričvršćivao vrat,a svoje ogromno nabildovano telo nadvio nad njim. Njegove oči kao da su molime za milost.
-"Kako si mogao da uradiš tako nešto Anabeli! Kako možeš da budeš takav gad od čoveka.... Na silu si hteo da poljubiš devojku koja te ne želi."-razdrao sam se dok su se srednjoškolci i studenti okupljali oko nas navijajući za borbu.
-"Ne bih to uradio da mi nije davala nade... Ona je zaljubljena u mene,zar ne primećuješ"-jedva je progovorio zbog jačine stiska moje ruke.
Ovom rečenicom izazvao je jor veći bes u meni...bes koji se dugo skrivao iza ove olupine ljudskost...bes koji sam poslednji put osetio onda kada su moji roditelji umrli.
Rukom sam posegnuo na Aleksu, ali me neko drugi zaustavio. Obezbedjenje ovog gospodina pojavilo se predamnom brzinom svetlosti. Aleksin zadovoljni osmeh ispunjavao je mrtvu tišinu koja je nastala u datom trenutku. Studenti i srednjoškolci zanemeli su kada su videli dva nabildovana tipa iz obezbedjenja. Zgrabio sam momke za ruke i oborio ih na pod udarajući i jednog i drugog istom jačinom,istom brzinom...
Aleksa je ostao zatečen! Nije se nadao ovome,kao ni ja... Njegovo obezbedjenje možda deluje strašno ali...u duši su i dalje mali dečaci koji su željni pažnje. Hroničan bol u ledjima naterao me da prestanem sa tučom.
Kosu sa lica pomerio je probijavši se vrhovima pratiju kroz rapetljane vlasi svoje svetlo smedje kose,na usnama je inao tragove krvi koja je curila i iz nosa i sa pocepane usne,a oko očiju su mu se jasno vudele masnice...
-"Platićeš za ovo...svi ćete platiti"- nekako je uspeo da se odvuče do auta sve vreme preteći i gundjajući. Nećemo mi završiti na ovome.