•51. deo•

200 28 13
                                    

Na ulaznim vratima kuće dočekala me Luna koja je zabrinuto hodala gore-dole. Anabela se još uvek nije probudila što je i mene mučilo. Pokušao sam da delujem što vedrije kako ne bi primetila bol koju osećam u ledjima...
-"Da pozovemo njenog oca i kažemo mu šta se desilo,da bar znaju da ne brinu?"-moj predlog isprva nije zvučao tako loše,ali mi onda glavom prošla pomisao da je Anabela plakala zbog svog oca.
-"Njega neće biti briga zbog toga,a verujem da ni ona ne bi htela da im javiš,svakako će saznati za to pre ili kasnije. U našoj firmi se trač brzo širi... Vidite,ja moram da odem izašla sam iz firme, a znate da sam sekretarica njenog oca,javitr mi ako nešto bude bilo."-klimnuo sam glavom jer nisam imao snage da bilo šta drugo kažem... Mislio sam da je meni teško jer sam ostao bez roditelja jako mali,ali...jedina stvar gora od toga jeste imati roditelje koji ne mare za tebe. Njeno bledo lice,veoma umorno od plakanja sijalo je nekom posebnom energijom. Vrhovima prstiju sklonio sam pramen njene kovrdžave,kestenjaste kose koji je zaklanjao ovaj divni prizor. Njena meka koža lica i rubin crvene usne ukazuju na njenu nečuvenu snagu i izdržljivost, jaka je i ženstvena,božanski lepa. Kao da je andjeo...
Gledajući u nju sve više sam shvatao da je nešto moralo da podje po zlu kako bi se meni sreća osmehnula. Zaboravio sam na svu bol koju sam do sada osećao. Izgleda daBog ima plan-sudbinu za sve i svakoga, i sve deluje kao spontani trenutak....ali zapravo sudbina igra sa nama igre koja ona želi. Prolazio sam kroz mnoge stvari... Pokušavao da zaboravim najbolnije trenutke u mom životu. Poricao sam mnoge stvari i mislio sam da će ne suočavanje sa istinom i izbegavanje  biti dobro za mene,ali nije..  Izgleda sam sam morao dugo da patim kako bih došao do svog savršenog i srećnog kraja....s njom..ona je pored mene,leži na mom krevetu umorna od suza i života...
-" Zašto imam ovako duboke misli? Osećam se kao tinejžer..."-pomislio sam sam u sebi i široko se nasmejao.
Njene smedje oči konačno su se otvorile,i njena koža,donekle je primila svoju svakodnevnu boju. Kada me ugledala pored sebe ustala je sa kreveta pokušavajući da se drži što dalje od mene... Na suprot tome pala je tačno meni u naručje. Dobila je vrtoglavicu zbog naglog ustajanja i poput bumeranga vratila se nazad meni... Bol je zbog njenog iznenadnog pada prostrujila celim mojim telom,tako da sam složio čudnu facu koja se njoj nije dopala,ali...Njen zanosni miris uvukao mi se u nozdrve tako da sam istog momenta zaboravio sve šta sam osećao.
-"Možeš mi da me pustiš?"- upitala je bojažljivo poput deteta koje se boji babaroge ispod kreveta...
Naravno,nisam hteo da joj još više otežavam situaciju ni sebi ni njoj,ali ni malo ne želeći pustio sam je.
-"Šta je tebi? Čemu onakva faca?"-upitala je vidno zabrinuta,nisam mogao da je slažem nikako....
-"Pokačio sam se sa Aleksom,znam šta je uradio ono veče..."
-"Zbog mene ste se potukli? Jel te boli? Šta ti je uradio? Daj mi da vidim!"- posyabila je toliko pitanja da mi istog momenta izmamila osmeh na lice.
-"Stvarni nema potrebe,dobro sam"- i zaista sam i bio... Kada je ona pored mene bol kao da ne postoji...
-"Nikolas,odmah!"- dobro sam znao da neće odustati,pa sam skinuo majicu okrenuvši joj ledja. Nekoliko minuta ništa nije odgovarala,sve dok se ja nisam okrenuo.

Igra sudbineOpowieści tętniące życiem. Odkryj je teraz