Igra sudbine

•42. deo•

Trebalo mi je dosta vremena dok sam završila dokumente o reklamaciji. Bukvalno su me oči zabolele od predugog gledanja u računar. Nisam bila spremna da posle onoga od malo pre udjem opet u njegovu kancelariju. Izjedala me činjenica da je pogrešno razumeo moje reči,ili da je čak provalio zašto sam to rekla. S obzirom da sam završila sa poslom konačno sam uzle da pogkedam od koga je ono cveće. Ceduljica je bila veoma upečatljiva tako da sam je lako opet pronašla.
-"Izvini za ono sinoć,bilo je nepromišljeno! Nadam se da ćeš mi oprostiti, ne znam šta me je snašlo,tačno znam kako si se osećala i koju si bol prošla zbog mene. Aleksa💋"
Stvarno ne znam šta je umislio. Sinoć jedna priča danas druga....stvarno nemam snage da se raspravljam sa njim. Sve šta je poslao bacila sam u kantu u mojoj kancelariji. Za ono ne može da dobije izvinjenje...jebeno ne može. Svesna sam roga da kada ljudi kažu da razumeju kako se osećam,zapravo znači obrunuto. Ne poznaju bol koju ja osećam,ne poznaju misli koje dolaze u moju glavu i ne znaju kroz šta je prolazim.  On je samo želeo da kaže nešto pozitovno kako bih ja mislila da me stvarno razume i kako bih mu oprostila...ali vara se. Sve te igrice i smicalice sa muške strane,proučila sam pre mnogo godina. Naučila sam da će život još više da isisava energiju iz mene sve dok ne postanem olupina ljudskog oklopa i ne smanjime se kao zrno pasulja.
Tate danas neće biti kod kuće. Ide na poslovni sastanak,taman da malo odmorim dušu. Pre nego što sam otišla prema automata za kafu,bacila sam Nikolasu na sto dokumenta koja sam odštampala u svojoj kancelariji. Kod njega je naravno bila njegova devojka. Popunjavao je neke papire tako da nije ni video da sam ja uopšte ušla unutra... Pre nego što je bilo šta izgovorio izašla sam napolje kako ne bih norala opet da se sretnem s njim,oču u oči... U prolazu do moje kancekarije, vrata su me zlobno udarila po licu. Arhitekta je baš lepo smislio ovo.... Naglo otvorena vrata Nikolasove kancelarije opizdila su me po čelu. Od jačine udarca komadić drveta napravio je malu ranu na mojoj glavi koja je prokrvarila istog trena. Pre nego što sam naslonila ruku na zid i zatvoril oči u pokušaju da otklonim bol ugledala sam Helenu kako nadrkano izlazi iz kancelarije. Jauknula sam posle čega mi je Nikolas prišao.
-"Jesi li dobro?"-njegov duboki gkas,vrteo mi se u glavi kroz ovu duboku tamu. Njegova čvrsta ruka našla se na mojoj glavi.
-"Stvarno izvini...nisam namerno! Uostalom,ko još prolazi iza vrata....znaš kako se otvaraju pobogu Anabela! Daj da ti pomognem"
-"Ne,ne,ne,ne, dobro sam. "-pokušala sam da zvučim što vedrije i pokušavala da ne trepnem kako bih umanjila trnce oštrog bola na mojoj lobanji.
" Hm zaista? Ne izgledaš mi tako dobro..."-zvučalo je kao da je zabrinutost upletena u njegove reči.-"Idi kući...ovo je bio gadan udarac"
Pustio me da prodjem pored njega. Polako sam se odmakla dok mi je u gkavi nastajao ringišpil od susreta sa vratima.