Igra sudbine

•75. deo•

Lupnjava vrata probudila me iz uznemirujuće sna. Na vratima se nalazila Olga sa doručkom na posluzavniku. Osetila sam neko olakšanje kada sam je videla. Neko vreme je bila odsutna zbog prehlade i jako mi je drago da se vratila u odgovarajućem trenutku. Mami će biti lakše sada kada je ona tu, ako ne mogu da kontaktiram mamu,kontaktiracu Olgu a znam da će sve ostati medju nama.
-" Dušo donela sam ti doručak"- rekla je ostavivši posluzavnik na stočić. Iz džepa svoje uniforme izvadila je skalpel i gurnula mi ga u ruku.
-" Ovim iseci mrežu sa prozora ,tvoja majka mi je dala ova uputstva. Večeras ću odsrafiti šipke na prozoru tako da ćeš nekim jačim udarcem da izbijes ceo okrvir oko prozora. Budi oprezna molim te. "- pomilovala me po kosi.  Klimnula sam glavom blago se smeškajucu. Sačekala je da doruckujem jer je to bilo naređenje mog oca,bilo ga je strah da ću pokušati da oduzme sebi život ili da ću se ozglaadnjavati da ne bi došlo do svadbe. Ali...naravno ,nisam luda da uradim tako nešto. Niko nije vredan toga.
Zahvalila sam Olgi na dorucku i krenula sa crtanjem skice enterijera koji mi je poslat na mail. Biće teško sve detalje sa slike staviti na jedan papir ali...to je moj posao,da teške stvari savladam svojim umećem. 
Dok sam olovkom prelazila po krutom papiru ostavljajući trag po njemu po mislima mi se vrtelo jedno pitanje "Šta ću kada pobegnem odavde,gde da odem?"
Verovatno ću završiti kod Lune,na kraju krajeva ona mi je jedini spas... Otac me obilazi na svakih dvadeset minuta kada je kod kuće zato što se plaši da ću nauditi se i što će dodatno biti tema razgovora ljudi,pisanja novina i ostalih gluposti koje su mu preče od mene.
Kada budem jednom izašla sa ovog prozora neću imati ništa, ni posao ,ni novac... Biću prepuštena sama sebi.

•Nikolas.pov•

Već nekoliko dana sedim i razmišljam. Nije moguće da sam otac tog deteta. Njen stomak bi već trebao da raste da sam stvarno napravio dete. Nešto tu nema smisla. Video sam svojim očima da je popila tablete, a posle toga mi je rekla da ih je popila. Siguran sam da je nešto smislila samo to moram i da dokažem. Uzeo sam telefon i posle deset godina nazvao svog najboljeg druga Strahinju. Strahinja i ja smo pokrvarili svoje odnose zbog devojke koja nije volela ni jednog od nas. Samo nas je vrtela u krug jer je bila željna pažnje. Kasnije,kada smo saznali za njenu malu igru ,naši odnosi su se popravili ali smo izgubili kontakt i odnos koji smo nekada imali.
-"Halo"- začulo se iznenadjenjo sa druge strane. Nisam znao odakle da počnem. Da li da ga prvo pitam kako je ili da predajem odmah na stvar? Odlučio sam da prvo malo popricam sa njim pre nego što ga zamolim za bilo kakvu uslugu. Želim da saznam da li se još uvek drzi svojih reci da će da mi pomogne ma bilo šta da bude izmedju nas. Strahinja je od malena imao san da postane detektiv što je i ostvario... Sada,jedino on može da mi pomogne.
Kada se razgovor o našim životima završio,nervozno sam ga upitao za pomoć. Objasnio sam mu situaciju sa Helenom i Anabelom i rekao da sma prilično siguran da nisam otac tog deteta.
-"Šta ja treba da uradim za tebe?"- upitao me na slanih način, nisam morao pretpostaviti da se nasmejao ,znao sam da jeste,iako to nisam mogao da vidim.
-" Želim da pratis Helenu i saznas šta radi,s kim se nalazi i da probaš da sanjaš nešto o njenoj trudnoći. Ti si jedina osoba koja to može da uradi. Verujem da ti to možeš. "- usledilo je ćutanje sa njegove strane ,kao da se premišlja. Ne želim da ga tera da radi nešto što ne želi i baš kada sam bio spreman da kažem da ne mora to da radi ako ne želi njegov odgovor bio je potvrdan.
-" Posle svega što smo prošli zajedno ,učiniću ovo za tebe, posle svega ipak si mi najbolji prijatelj".
Na ove reči sam se slatko nasmejao i na trenutak zaboravio na sve brige koje sam imao. Odlučio sam da posetim Anabelu sutra i da probam da joj objasnim nešto od ovoga. Samo se nadam da će me saslusati.