Igra sudbine

•48. deo•

Ljudi sa ulice posmatrali su moje plakanje što mi nimalo nije prijalo...
-"Idite svojim putem... zar nikada niste videli da neko plače?"- razdrala sam se nekim ženama koje su me ogovarale stojeći ispred mene. Osetila sam nečiju ruku na mom ramenu,ali prosto nisam mogla da pogkedam ko je,ne volim kada neko gleda moje uplakano lice.
-"Ko ti je to uradio?"- prepoznala sam taj duboki glas i momentalno okrenula svoju glavu prema njemu. Nikolas je zabrinutim pogledom tražio odgovor u mom pogledu,ali...nije ga pronašao.
-"Odakle si se ti stvorio ovde? Zar nemaš sastanak?"-odgovorila sam pokušavajući da prikrijem tugu ali izgkeda da nisam uspela.
-"Kada si onako izašla zabrinuo sam se,ko te rasplakao?"
-"Šta ćeš da uradiš i da saznaš? Da prebiješ nekoga? Da mu udješ u život i pokvatiš ga iz korena kao meni? Možemo se kladoti da ne možeš ništa od toga jer je moj otac krivac za sve ovo!"-ostao je zatečen ovime.
Nije mogao ništa da progovori i neko vreme je slušao moj duboki hronični kašalj dok sam se borima za vazduh...
-"Ne znam śta da ti kažem,ja ne mogu protiv tvog oca...šta god budem rekao neće biti dovoljno...ali ne brini,sve će se srediti..."
Besno sam ustala i udarila ga po grudima,tada je i moje uolakano lice došlo do izražaja.
-"Prestanite svi da mi govorite kako će biti bolje kada niko od vas ne zna kroz šta ja prolazim. Ja sam umorna od cene koju plaćam da bi me otac bar malo zavoleo. Dosadilo mi je da se stalno nalazim na podu,da razbijam glavu i srce zbog ljudi koji me ne primećuju. Dosta mi je da pokušavam da budem nešto u očevim očima kada sam i sama svesna da nikada neću biti... Svojim rukama me baca u vatru svaki put kada me vidi. Ali ja sam dobro...dobro sam kad sam udaljena i kada sam na distanci sa ljudima.  Ako se svi držite podalje od mene,manje ćete me povredjivati. I ti me ostabi na miru,nemoj da mi pričaš da će biti bolje kada znam da neće biti. Najgore je što mi niko od vas me dozvoljava da padnem,da se slomim i da plačem sama u tišini... Ostavite me svi!"
Otrčala sam u firmu ostavivši ga napolju...možda sam bila previše gruba ,ipak je samo hteo da vidi kako sam. Naravno u hodniku ispred moje kancelarije stajao je j Aleksa sa Lunom,i odmah mi  uleteo u zagrljaj bez moje dozvole. Sve se zbog njega desilo! Luna mi je pogledom pokazivala na Nilolasa koji je došao zamnom. Svom snagom koju sam skupila odgurnula sam  Aleksu od sebe što je iznenadilo sve njih.
-"Više nikada nemoj da si me dotakao! Kako možeš da se pojavljuješ ispred mene posle svega što si uradio? Jebeno me svi pustite! Ne želim da bilo koga od vas vidim više! Samo mi nanosite bol...za sve ovo si kriv ti Aleksa,kao i tvoj partner u celoj ovoj igri! Samo što nje trenutno... nema!"-izgovorila sam dosta slabo. Odjednom,kao da se ceo svet preokrenuo i kao da me obuzela tama osetila sam tvrd pod pód mojim već umornim telom.