Igra sudbine

•78.deo•

Snažan stisak Nikolasove ruke u trenutku kada je otac stao ispred ormara naterao me je da zatvorim oči i pomirim se sa svojom sudbinom. Kroz glavu su mi proleteli svi srećni trenuci moga života. Bila sam na ivici suza jer sam imala osećaj da će se ovde sve završiti. Ali naprotiv....
U trenutku kada je moj otac stao ispred ormara gde smo ga oboje jasno videli,jedan od njegovih ljudi je prekinuo tenziju koja je nemoralno rasla.
"Gospodine Hjuston, ovde ima tragova krvi koji se potežu do zadnjih vrata"- kao iz topa poleteo je prema drugoj strani, na kojoj se nalazio njegov sluga. Izdahnu si sa olakšanjem, izvukla sam svoju ruku iz Nikolasove. Čulo se par koraka, a zatim , tišina. Čim sam se uverila da nikoga nema, konačno sam izašla da to i potvrdim. Kuću kao da je pogodila atomska bomba. Kao da sam minijaturna pa su me tražili svuda po kući, ko god ovde živeo ili ne, stvarno je izgledalo katastrofalno.
"Mislim da je najbolje da kreneš sa mnom. Znam da ti je neprijatno da sve ovo radiš, ali mi dopusti da ti pomognem da pobegnes odavde. Posle ću uraditi šta god budeš želela, ali mi samo dozvoli da objasnim neke stvari Anabela. Ne danas, možda sutra ili za nedelju dana, samo jebeno želim da imam priliku da objasnim situaciju. Ubeđen sam da ništa nije onako kako se čini... Svi smo deo Helenine velike igre, dokazacu ti to..."
"Nemam o čemu da razgovaram sa tobom Nikolase. Trenutno je loša odluka da odemo suprotnim putevima jer ćeš i ti postati meta moga oca.
Ne moraš znati detalje, izlazimo odavde zajedno dok ne dodjemo do glavnog puta, posle toga se naši putevi razilaze. Ne želim pored svega da budem i ta koja će uništiti porodicu nedužnim biću koje tek treba da dodje na svet. "
I ne dozvolivši mu da se nadoveže na bilo koji način na ovo okrenula sam se i izašla razgledavši okolo. Na moju veliku sreću nije bilo nikoga. Bez oklevanja poslušao je moj predlog i krenuo za mnom trudeći se da ostane tih, a i u blizini. Njegov auto bio je parkiran dve ulice od mesta gde smo bili delimično zarobljeni. Što smo se više udaljavali od kuće sve više sam imala utisak da stojimo u mestu zbog raštrkanosti ljudi koji bi svakog momenta mogli da nas ugledaju. Nisam mogla racionalno da razmišljam jer sama pomisao na to da je on tako blizu mene, i da pokušava da pobegne očevim ljudima zajedno sa mnom, budila je u meni čudne reakcije. A onda je i moja nepromišljenost nastupila. Videvši gde je njegov auto uhvatila sam ga za ruku i povukla kako bi požurio bez da nas neko vidi. ali nažalost nismo uspeli u tome. Za petama nam je bio moj otac vidno besan što me vidi sa njim. Dobio je drugačiju sliku u glavi i trenutno ne znam kako bih se izvukla.
Adrenalin koji sam osećala nije mi dozvolio da uradim ništa kako treba. Ne mogu da verujem kako Nikolas može biti toliko miran u ovom trenutku. Otključao je auto i otvorio mi vrata iznutra...da je zakasnio samo koju sekundu verovatno bih već bila u očevim rukama a verujem da se to ne bi završilo po mome.