Igra sudbine

•12. deo•

-"ZAŠTO SI ZA IME BOGA VREDJALA HELENU DANAS? DOŠLA JE UPLAKANA KOD MENE U KANCELARIJU I ISPRIČALA MI SVE GADOSTI KOJE SI JOJ REKLA. KAKO MOŽEŠ DA BUDEŠ TOLIKO ZLOBNA. SLOMILA SI DEVOJKU. SVI PRIČAJU O TEBI. ŠTA SE DEŠAVA SA TOBOM? SVAKOG DANA MI SE NEKO NOVI  ŽALI NA TEBE. ZAR NE MOŽEŠ DA SE SMIRIŠ JEDNOM U ŽIVOTU?"-besneo je dok je jako stiskao moju kosu u svojim rukama.
Mama je samo stala sa strane i tiho plakala. Nisam mogla da izdržim ovu nepravdu, pa sam  nekako smogla snage i ustala.
-"Nisi se pitao šta je ona meni rekla? Luna je svedok svega šta se dogodilo. Helena izmislja stvari...ona je ta koja je mene prvu napala..."
Kao i uvek dobila sam šamar koji me opet vratio na kolena. Nije mi poverovao...opet. A ja budala očekivala da će se možda nešto primeniti. Sve vreme je gundjao kako pokušavam da svalim krivicu na druge da bih izvukla svoje dupe iz problema...
Nije čak ni mami dozvolio da mi pridje i pomogne da ustanem. Žena je slomljena zbog ovog dogadjaja sedela na stepeniku i tiho plakala. Ustala sam sa betona i krenula ka svojoj sobi. U prolazu sam zagrlila mamu i rekla joj da ne brine za mene i da ne plače zbog deteta koje nosi u stomaku. U njenom pogledu se vidi da hoće da mi veruje ali ne može jer misli da je ono što je tata rekao istina. Ne krivim je,čovek je nikada nije slagao i ima pravo da veruje njsmu više nego meni. Ja sam je za razliku od njega slagala par pita samo da je ne bih rastužila i ona je svega toga svesna. Ali u dubini duše me neizmerno voli...što je jutros i pokazala...
Zaključala sam vrata svoje sobe i spustila se niz njih...  Telefon mi je konstantno vibrirao. Bilo je milion poruka od Lune ali nisam mogla sada da ih čitam... Kada bude primetila da joj ne odgovaram znaće i sama da se desilo nešto,kao i uvek.
Olga je nekoliko puta kucala na moja vrata  da me pota treba li mi nešto i rekla da ju je moja majka poslala. Mama nju šalje jer će se i rasplakati opet ako sama bude došla.  Olgi nisam ništa odgovarala jer nemam volje za pričom. Privukla sam se ogledalu i zagledala u masnicu koja je počela da plavi ispod mog oka. Trebaće mi dvadeset kilograma pudera da sakrijem ovo... Mojim mislima prostrujio je i poljubac od malo pre što me dodatno iznerviralo. A baš sam mislila danas kako ništa ne može da pokvari ovako divan sunčan dan. Izgleda da sam se baš zajebala oko svega toga. Dan mi je bio propast kao i svaki drugi posle one razočaravajuće večeri. Što prosto tada nisam nestala da ne proživljavam sve ovo sada. Moj vapaj za razgovorom kao da ne dopire do njihivih ušiju. Želim da md barem jednom sasluša do kraja i da jednom poveruje menk,stane na moju stranu i ne osudjuje mene za tudje greške. Boli me to što se ponaša kao da mi nije ništa...kao da mi nije otac... Ja sam osoba koja ne može da trpi nepravdu,a ona je meni učinjena previše puta. Zašto se jednostavno svi moji problemi ne pretvore u pticu i odlete negde daleko?