Igra sudbine

•38. deo•

Shvatila je da joj je srce preplavljeno ljubavlju orema njemi,da se zaljubila i zavolela ga više nego bilo koga drugog. Želela je da i on to zna...ali,sada kada ima nekoga znala je da ne sme ništa da kaže,kako bi on bio srećan. Suze su davale odsjaj u njenim očima,ma koliko se trudima da ne zaplače ponovo jer je znaka da bi sada,kada je Luna zaspala usledilo najbolnije plakanje na svetu. Ono tiho plakanje koje razara dušu i dodaje još veći bol od onoga koji trenutno oseća. Njen osmeh je izbledeo i nestao. Emocije su vodile rat u meni. Ruke su joj ukrštene ispred trupa, koža joj je bleda, a na licu raspoznaju se mnoge boje. Izgledala je kao duh u Luninoj beloj pidžami, ali ona je tamo samo ležala - tiha, tresla se. Oči joj ne odmahuju od belog zida koji se nalazi nasuprot njoj i ne pokušava da oblikuje osmeh na usnama. Ona nema više snage i volje koja je obuzima hrabrošću... Nema stub svetlosti kao ni sidro za sve poteskoce. Ljubav joj je gorela srce. Pored suza, bola, besa,Luna je bila njena podršk kroz agoniju. Vlažan vazduh u sobi zbog kiše koja je uveliko počela da pada oduševio ju je i pomogao da se bar malo smiri. U njenim mislima bilo je svega,sve joj se nakupilo da više nije mogla da trpi. Samoj sebi je govorila da je postala zarobljenik patnje. Patnja je čeka na svakom uglu,počevši od kuće u kojoj živi. Pokušavajući da se oporavi od svoje greške iz prišlosti,samo ju je urezala u svoje srce... Progonio ju jd kao krv koja je tekla njenim venama,kao noćna mora od koje ne može da oporavi da je na kraju morala da prihvati. Sada je imala osećaj kao da je zgužvana kao papir ili jao da su u njoj napravili rupe kao na zidu. A ona,meka srca,još uvek oprašta sve to. Bilo je trenutaka kada je samo htela da je poljubi andjeo i isprati je na putu do pakla ali... Znala je da to nije rešenjd njenih priblema u ma koliko sjebana bila,trudila se da svoje usne izvije u luk i smeši se svima celog dana,da bi na kraju noći plakala,iznova i iznova... Teško joj je bilo da gleda Helenu i Nikolasa u onom izdanju, ali  to joj je barem pomoglo da shvati da je u stvari opet osetila ljubav i da je i dalje sposobna da voli,ovog puta slepo. Sat na zidu stvarao je nostalgičan zvuk,i označavao je da je jedan posle ponoći. Zagledala se u par knjiga koje su stajale na polici Lunine sobe i odlučila da uzme neku i pročita. Jedna od knjiga koja se tu nalazila bila je Alisa u zemlji čuda. Imala je preveliku želju da se sada otvori rupa u zemlji i da ona,poput Alise pobegne od ovog surovog sveta. Možda bi se tada njen bol smanjima,možda bi tada nestalam ko to zna...
A onda,čitajući sledeći naslov,  setila se reči njenog oca koje su je još više zabolele. Tretira je kao porcelansku lutku. To ju je nateralo da ostavi knjige i vrati se u toplinu kreveta koji je napustila....