Igra sudbine

•35. deo•

•Aleksa.pov•

Iz ugla sam posmatrala Anabelu kako hitro izlazi napolje. Nešto se desilo. Helena je stajala pored mene i gledala u istom pravcu u kom sam i ja.
-"Šta se njoj desilo pa je ovako istrčala? Ona lepota nijr vredna nerviranja zar ne?"-upitao sam sa osmehom na licu...
-"Ne znam.. Ali moram ti nešto reći. Po firmi se priča da je u stvari ona zaljubljena u tebe. Nemoj da joj kažeš da san ti ja rekla jer će me napasti. Dobra mi je drugarica i ne bih da kvatim odnos medju nama...."
-"Hvala što si rekla. Ne brini,neće čuti ništa od toga."
Zaobišao sam stolove i izašao za njom. Stajala je naslonjena na ogradu. Suze na njenom licu  presijavale su se na mesečini. Bila je stvarno prelepa...

•Epilog•

Osećaj koji joj je izjedao dušu  jeste taj da je otac nikada nije razumeo...nikada nije pokazao ljubav prema njoj ma kolilo se ona trudila da bude bolja u njegovim očima. Sve šta je radila za njega predstavljalo je grešku, nije mogao čak ni da veruje da ona može da uradi nešto ispravno nekada... U njegovim očima bila je potpuni stranac. Kada je bila mala mislila je da je isrećna. Mislila je da ju je bar tada voleo. Nikada joj u životu nije uputio lepu reč. Deca su joj, u prvom razredu, govorila da je 'neželjeno dete' ali ona je odbijala da veruje u to.... Jednostavno nije htela da prihvati istinu koja je izašla na videlo. Sada je shvatila da je sve to bilo tačno...od trenutka kada je čula reči na zabavi njen svet je opet postao siv. Nikada nije mislila da će je neko njen povrediti više od čoveka kog je volela. Toliko puta je čula svasta od svog oca...ali ovo ju je pogodilo više nsgo bilo šta drugo. Slomljenog srca stajala je na hladnoći dok je vetar miliovao njenu golu kožu. Svaka prolivena suza kao da je ostavljala otvorenu ranu na njenom telu koja je krvarila sve više i više. Jedno u životu je htela a bude jaka i da ne dozvoli nikome da je povredi ali....desilo se sve suprotno tome. Znala je da nikome ne treba da veruje posle ovoga, ali je opet napravila grešku i pokajaće se zbog toga...

•Moj.pov•

-"Zašto je to lepo lice uplakano ove večeri?"- začuo se meni dobro poznat glas.
Aleksa se naslonio na ogradu i gledao u moje suze koje su klizile po mom licu. Koliko sam ih prolila ovih dana da ni sama ne znam kako da ih zaustavim više... Ona krhka devojka se vešto krila ispod maske jake,odbojne i srećne žene,ali...izgleda da je maska krenula da puca.
Obrisala sam suze i nabacila veštački,kiseo osmeh.
-"Ma zaboravi... šta vas dovodi ovde, zabava je unutra."-upitala sam iako me nije zanimalo.
-"Prvo,sada samo van posla tako da ne moraš da mi persiraš, a drugo...nikada neću ostaviti uplakanu damu da sama preživljava toliku tugu"
Opet sam nabacila veštački osmeh jer mu nisam poverovala... Sigurno ne bi došao ovde bez razloga,uostalom kako je on i znao da sam ja izašla? Dok sam zamisljeno gledala u jezerce napravljeno u dvoristu mesta proslave,Aleksa je svoje ruke spustio na moj struk i prišao mi bliže... Čulo se neko šuškanje u pozadini ali on nije mario za to. U trenutku kada je hteo da me poljubi opalila sam mu šamar!
-"Kako možeš da koristiš ivaj trenutak za tako nešto? Kako uopšte možeš da uradiš tako nešto?"
Usla sam unutra i dalje uplakana i videla Nikolasa kako pleše sa Helenom... Gledao je čudno u mene a već u sledećem trenutku njihove usne  su se spojile a novinari koji su bili tu i radili interviju slikali su sve...
Bol u grudima je jedino šta sam osetila kada sam ih ugledala. Zapitala sam samj sebe šta mi se dešava ali nisam mogla da shvatim... Jedino jd Luna  primetila moju uznemirenost kada sam krenula prema glavnom izlazu...