Igra sudbine

•31. deo•

Izgledala je jako lepo. Spustivši njenu mokru odeću dodala mi je kafu. U tom trenutku vrhovima prstiju smo se doditnuli i ona me pogledala u oči. Zbog nelagodnosti u njenom pogledu uzeo sam kafu i pogled prebacio na put koji se nalazio preda mnom.

•Moj.pov•

Na putu do firme vladala je neprijatna tišina. Grmljavine više nije bilo ali je kiša počela opet da pada... Nadam se da će sutra vreme da nam dozvoli da podelimo plakate jer modna revija mora da se održi da bi posao bio bolji...
U hodniku, ispred moje kancelarije Dušan je nervozni šetao gore-dole... Kada je ugledao Nikolasa i mene kako zajedno dolazimo složio je neku čudnu facu i prišao nam mašući nekim kovertama.
-"Mogu li popričati sa tobom u kancelariji Anabela"- delovao je zbunjeno i u isto vreme nervozno zbog nečega...
Klimnula sam glavom i ušla u kancelariju. Sela sam na stolicu spremna da saslušam šta ima da kaže.
-"Prvo gde si ti išla sa ovim?"
-"On ima ime Dušane,šef mi je... Gde sam mogla da odem s njim...sigurno smo išli da se zabavljamo dok svi vi radite zamisli..."-zvučala sam previše grubo ali sa nekim ljudima tako i mora...
-"Stigle su pozivnice za zabavu posle neke modne revije... Šta se dešava?"-upitao je nervozno...
-"Dogovorili smo se sa ljudima sa kojima oravimo reklami da im prvo napravimo plakate za modnu reviju a onda i za reklamu za bilborde. Prvo će se održati modna revija kako bi videli njihove kreacije..."
Baš kada sam htela da kažem nešto prekinuo me krenuvši da smara kao i obično...
-"Zašto ja nisam obavešten o tome? Kako možete da stvarate takve poslove a da ne obavestote tvog oca kao i mene?"
-"Zato što vi ne radite u sektoru za dizajn...sve poslove koje obavljamo znaju samo zaposleni ovog sektora kao i uvek... Ne znam šta hoćeš Dušane,uvek je tako bilo šta ti sada smeta... Za zabavu nisam ni znala..."
Snužden je seo na stolicu i izdahnuo.
-"Muči me ono što si videla pre neki dan...molim te nemoj nikome da kažeš bilo šta u vezi toga... I stvarno mi je žao što si ti morala da vidiš to posle nas...."
-"Mi više ne postojimo Dušane... Tog dana kada si me napustio i ostavio uplakanu na kiši imala sam osećaj da sam lebdela na jesenjem lišću umorna od plakanja. Kiša je upijala moju tugu,sve je bilo tako usporeno.... Putrm do kuće činilo mi se kao da je svaka kuća, kao i svalo stablo plesalo u usporenom ,tužnom ritmu i da su se,kao i ja osećali tužno. Vetar skidao lišće sa grana brzjnom kojom si ti meni slomio srce. Izbledela sam te večeri, zaboravila sam svaku srećnu melodiju koja je svirala u mojoj glavi. Narednog jutra kada sam ušetala na vrata firme mislila sam da se neću suzdržati i da ću te plačući moliti da me saslušaš...ali me otac pozvao na sastanak... Kasnije sam postala žrtva tvoje i moje porodice. A kada me Sunce konačno grejalo...tvoje ime je isparilo iz moje glave,i sve je otišlo u zaborav. Ne treba da brineš više o tome...ja sam se sa tim davno pomirilaa. I ne brini nikome neću reći za tebe i novu sekretaricu. Sada bih pošla kući jer treba da krenem sa izradom skice za bilborde iste firme..."
Uzela sam pozivnice za zabavu posle revije i pokupila svoje stvari kako bih konačno izašla odavde. Vrata Nikolasove kancelarije bila su otvorena ,a on je sedeo i pakovao dokumenta u fasciklu pre nego što je pošao kući. Ostavila sam mu pozivnicu na sto i izašla bez i jedne jedine reči...