•46. deo•

185 26 6
                                    

Misli su mi razbacane... Ne mogu da prihvatim činjenicu da je sa Aleksom,a još onaj bukat cveća. Osećam preveliki bes,ali sam svestan činjenice da nikada necu moći da joj kažem bilo šta od ovoga. Kada sam svoje emocije mogao da držim pod kontrolom do večeras,moći ću i na dalje. Mogu ih dovoljno suzdržati u sebi kako ona ne bi saznala bilo šta od mojih osećanja prema njoj. Duboko u sebi znam da krijem nešto što niko na mom mestu ne bi skrivao,nešto na šta sam jako slab izgleda. Ranije nisam shvatao da sam se zaljubio i pitao sam se šta nije u redu samnom...ali,sada shvatam ovo stanje rasejanosti koje me izjeda iznutra i gori poput plamena u mojim grudima. Nemam mira,svaki put kada ih vidim zajedno, tlo pod mojim nogama se gubi,kolena mi klecaju a srce? Srce kao da će pući,sve neizgovorene reči nalaze se u njemu,zakopane duboko. Kada sam ugledao Sunce kije se probijalo kroz planine i brda shvatio sam da sam cele noći bio budan razmišlajući i njoj... Zidovi su krenuli da se ruše na meni i više nisam izdržao sedeći unutra. Presvukao sam se na brzinu i krenuo na trčanje,pritisak i umor uvek zaustavljaju moje razmisljanje,nadam se ce i ovog puta to biti od koristi..

•Moj.pov•

Cele noću vrtela sam se po kreveru jer me toplota obuzimala nenormalno. Misli su mi bile poput uzbirkanih talasa mora. Nisam mogla da se smirim svoju ludu glavu koja je neprestano razmišljala o raznim glupostima. U samo svitanje napustila sam svoju sobu i popela se na krov kuće. Nemoguće je zaspati sada,za dva sata moram na posao... Sa krova naše kuće vidi se cela ulica koja je bila pusta. U ušima mi je odzvanjala divna muzika ptica dok je topao,suv i bezivotan vetar milovao moju golu kožu. Svet oko mene je vlažan poput močvare. Zatvorila sam oči pokušavajući da se rasteretim svi misli koje su me uznemirile igrajući igre po mojoj glavi. Kroz nozdrve udahnula sam topao vazduh. Vreme je teško isto kao i ja. Par sekundi zadržala sam dah u grudima koje su se udahom raširile,a potom ga pustila da pobegne kroz moje tanko otvorene usne,otvorivši oči.Ovo mi je trebalo trebalo...dve sekunde smirenja. Ali...preprano sam to rekla. Prizor koji je bio predamnom naterao je moje srce da zakuca brže nego što je kucalo ikada. Uska majica ocrtavala je svaki mišić njegovog zgodnog tela. Trči ovako rano...ko bi rekao. Zastao je baš ispred naše kapije i pogledem lutao unaokolo kao da nešto traži. U jednom trenutku izdahnuo je podignuvši glavu ka nebu. U tom trenutku video je i mene na krovu. Onaj trenutak gledanja oči u oči činio je da sve oko mene nestane. Kao da smo sami na svetu.  Ove oči su preopteretile moj mozak i nabeke me na put ludila. Volela bih da ih nikada nisam ugledala,ali pre nego što sam sve shvatila,saznala sam da bez njih ne mogu i da se osećan izgubljeno ako ih ne ugledam. Napravila sam kutiju koja sadrži milione osećanja,a sada i pogled ta dva oka. Pre nego što je nastavio svoj put još jednom je prebacio pogled na mene,ovoga puta pogled razočarenja...
Spustila sam se sa krova dok sam ruku držala ispred svojih očiju ali sam i dalje videla Sunčeve zrake.... Samo se pitaj koji je diktator sudbine osmislio ovu moju...bolje je da me nema.

Igra sudbineWhere stories live. Discover now