Koliko ljubav sa vanzemaljkom može biti stvarna? Saradnica je android na planeti Solaris, napravljena je na veštački način sistemom biološkog kloniranja i softverskim oblikovanjem karaktera osposobljena da bude vrhunski naučnik. Priča pripada žanr...
Ne sećam se da li sam vam pričao kako sam se nesrećno zaljubio.
Mislim, nesrećno sam se ja zaljubljivao bezbroj puta, nije to meni nimalo čudno, uvek je bilo nešto zbog čega nije moglo lepo i srećno da se nastavi, ali se ovde radi o onom najnesrećnijem koje mi se moglo dogoditi. Tada je bilo sasvim drugačije od bilo čega što sam ikad iskusio.
Možda budem jednom pisao o svim svojim ljubavima, neke sam već spomenuo, ali kako da opišem ovu moju beznadežnu ljubav kad se ona ne može uporediti ni sa kojom drugom? Zašto sam odlučio da pišem baš o njoj? Što nisam izabrao, ili čak izmislio neku drugu, romantičnu, u kojoj može da se uživa dok se čita? No, šta je tu je, vreme je da već jednom počnem.
Sve je počelo još dok sam bio "mali". U sedmom razredu osnovne škole čitao sam knjigu dnevno. Bibliotekarka mi nije verovala.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Obično se izdavala samo po jedna knjiga, ja sam tražio po tri odjednom. Vraćam knjige a bibliotekarka sa sumnjičavim izrazom na licu pita:
- Šta je bilo, nisu valjale? - sumnjajući da sam ijednu pročitao.
- Ove dve su odlične a ova treća od Zen Greja mi se ne dopada.
Ne sviđa mi se njegov odnos prema ubijanju Indijanaca i njega više neću čitati.
U igri sa drugarima samo sam ja bio Indijanac, a svi ostali su bili kauboji koji su hteli da ubijaju Indijance. Zbog čega mnogi žele da ubijaju one slabije, šta su im oni, pobogu, skrivili? Da li je to normalno, ili je to neka bolesna deformacija? Verovatno je normalno, jer tako skoro svi rade. I mala riba jede onu još manju. Izgleda da sam ja najslabiji, jer slabijeg od sebe nigde nisam video, da se i ja malo okusim u tom maltretiranju. Valjda sam tada počeo da maštam, da živim neki svoj svet, nastavljajući sa čitanjem i dalje.
Kao nešto stariji imao sam problema u komunikaciji sa devojkama. "Nisam znao šta da pričam". To zvuči čudno pored toliko čitanja svega i svačega. Počeo sam da vrtim sebi u glavi, kako bi mi neka strankinja kao devojka više odgovarala. Pokazalo se kasnije da sam se i u tome prevario. Imao sam neku "avanturicu" sa jednom italijankom, svakako daleko iskusnijom od mene. Bilo je bez corpus delicti, ali je izgleda moj ujak omastio brkove. Pitam se gde sam ja tada bio?
Bila je i jedna Nemica (sporazumevali smo se pola na engleskom pola na nemačkom, kojeg sam takođe govorio, ali slabije). Upoznao sam je dok je doručkovala u dvorištu u kojem sam i ja bio. Prekrasno je izgledala u svom skromnom bikiniju. U jednoj ruci je držala tanku krišku hleba a u drugoj debelu krišku salame. I ja sam jeo isto ali ipak malo drugačije. U skoro pola vekne prerezanog hleba bila je tanka kriška salame. Za mene je to bio sendvič.
Pozovem je na prvi sastanak uz obećanje da ću joj pokazati 17 vrsta ljubljenja. Pristala je. Pao je mrak dok smo šetali, pa smo našli jedno povučeno i zaklonjeno mesto. Zagrlio sam je. Dogurao sam do devet vrsta poljubaca, a onda mi se sve pobrkalo u glavi. Sutradan sam je pozvao da je provozam čamcom. Nije bilo potrebno da je puno molim. Zbog puno ljudi na plaži, odmah sam zapucao prema pučini, što dalje od znatiželjnih očiju. Kad smo se poprilično udaljili skinula je gornji deo bikinija da se sunča.
