Saradnica

Zvezdani prah

Samo sa peškirom oko sebe ugasio sam svetlo u hodniku i lagano otvorio vrata Gabrielline sobe. Očekivao sam mrak, njeno isčekivanje i moje prišunjavanje. Kako li će doživeti muške ruke koje će sa pravom i konkretnom namerom da prelaze preko njene kože. Preko njenog stomaka i struka, pa joj snažno obuhvatati grudi. Kako će je te ruke stegnuti otklonivši i najmanju sumnju u ono što će se desiti.

U glavi mi je bilo ono njeno pulsiranje dok je držala zatvorene oči. Kad je mogla tako reagovati samo zbog mašte koja joj se stvorila u glavi, kako li će tek kad ta mašta postane stvarnost? A energija koja se dugo vremena skupljala i u telu i u glavi bude oslobođena u eksploziji strasti. Kad u sebi oseti ono što će je potpuno ispuniti, ne samo u fizičkom smislu, nego u osećaju koji će je ostvariti ženom.

Međutim, na moje iznenađenje, u sobi je bilo upaljeno svetlo. Gabriella je sedela na krevetu potpuno obučena i sa cipelama, kao da se sprema da negde ide. Sve sam očekivao od nje, i da bude u spavaćici i da leži gola, ali ovo svakako nisam. Osim toga gledala me je nekim neobičnim i ispitivačkim pogledom i ćutala. Meni je postalo neprijatno.

-Gabriella, dušo, šta se dešava, da te nešto ne boli? Kaži, nemoj da brinem.

-Nije Gabriella.

-Daj, nemoj da se šališ sa mnom. Šta ti je?

-Ne šalim se. Nje više nema ovde.

-A gde je, ako nije više ovde?

-Vratila se u Milano.

-Kako je mogla da se vrati tamo, hokus-pokus-puf, a šta si ti onda ovde?

-Ja sam Sara.

Kad me šlog nije uhvatio, onda nikad neće. Počelo mi se ljuljati u glavi. Hteo sam da verujem da je u pitanju neka šala, ali me je neki opasni strah uhvatio. Najmanji od svih problema bio je da sam se osećao kao uhvaćen u nekom prestupu. Počele su da me muče mnogo ozbiljnije misli.

-Molim te, sedni, - rekla je pokazujući na drugi kraj kreveta.

Poslušao sam je bez reči, psihički potpuno slomljen. Nekoliko minuta nismo progovorili ni reč. Bio sam joj zahvalan što me pustila da se saberem. Daleko je bilo to od toga. Umesto da se smirujem potajao sam sve uznemireniji, a pored toga sam osećao da sam blokirao. Nisam bio u stanju da išta mislim. Ima Gabrielle, nema Gabrielle, ima Sare, a Gabriella sedi ispred mene sa nekim brižnim pogledom koji nikad pre nisam video. Bila mi je potrebna neka aktivnost da me nervoza ne pojede.

-Idem da se presvučem!

-Hoćeš da skuvam kafu?

-Kafu? - izgovorio sam to tonom kao da ne razumem šta ta reč znači. Ona je krenula za mnom ali se uputila prema kuhinji. Obukao sam se kao da idem na skijanje, navukao sam čak i cipele iako mi nije bila namera da bilo gde idem. Bio sam toliko smušen da nisam znao šta radim. Čekala me je u trpezariji, a kad sam seo ponudila me kafom rečima:

-Probaj kafu, ima šećera koliko ti voliš, sipala sam u nju i malo zvezdanog praha.

Dok me je nudila, nisam registrovao da zna koliko volim šećera, jer je skuvala tursku a ne ness kafu, ali me je zato ovo poslednje zaintrigiralo.

-Zvezdanog praha?

-Najpre probaj, daj komentar, pa ću ti objasniti o čemu se radi, valjda ne misliš da ću te otrovati?

Odmahnuo sam rukom u smislu - nisam baš toliko prolupao da mislim i na to, - i otpio malo kafe. Iz nekog razloga mi je prijala, iako mi je ličila na sasvim običnu kakvu ja pijem kad mi nestane nessa.

-Odlična je kafa, hvala ti.

A na moj upitan pogled, odgovorila: - Kad hranimo našu decu, ona često neće da jedu, onda ih mi lažemo da smo stavili zvezdani prah, pa ih to bar donekle motiviše da jedu, stalno pokušavajući da ga nađu u hrani ili piću.