Saradnica

Saradnica i smisao života

-Nikako nismo želeli da naši androidi postanu bezdušni, osim u nekim situacijama, verovatno znaš kojima, jer smo shvatali koliko je to važno i u međusobnoj komunikaciji među androidima ali i prema ljudima. Očekujem da ćeš ti imati predubeđenje u odnosu na polazni motiv, u smislu da li neko piše zato što oseća potrebu da iz svoje duše izbaci ono što oseća u odnosu na nekog autora koji potpuno svesno ide na senzitivne tačke određene ciljne grupe postižući isti efekat.

Ako sam u pravu, tebi nije toliko važan sam efekat već sam izvor odakle je potekao. Ja to potpuno razumem i ne želim to opovrgavati. Ali bih htela ovom zbiru dodati još jednu mogućnost, a to je da neki nesuđeni pesnik koji ima duboka osećanja ali je nesposoban da ih prenese na papir, neće proizvesti ama baš nikakav efekat, osim najobičnije dosade. Mogla bih se potpuno složiti da bi tebi najviše odgovoaralo kad bi se potrefile sve idealne mogućnosti, ali se u realnom svetu moramo nekad zadovoljiti i sa manjim zalogajem.

Majstorstvo u kreativnosti je ipak veoma važno. Iskusan pisac koristi svoje znanje da opiše neku romantičnu scenu, ili filmadžija koji i te kako dobro zna kako treba snimiti ljubavnu scenu. Ni pisac ni režiser u svom stvaralaštvu ne moraju biti zaljubljeni. Važno je da je ti nalaziš u njihovom proizvodu.

Sad ćeš se nasmejati. Verovatno ti je poznato vreme kad se prikazivao prvi film. Lokomotiva se približavala gledaocima i svi su se oni uplašili. Drugi je slučaj kad je glumac upro prst prema gledaocima i ozbiljnim glasom zapretio. Skoro svaki od gledalacaje pomislio da je to baš njemu upućeno. Isto je i sa poezijom, ona može biti tako napisana da u tebi izazove veliku empatiju prema zamišljenom autoru koji uopšte ne mora biti čovek, već neki robot specijalista za takva pisanja koji svoje pisanje stalno proverava sa reakcijama čitalaca pa ga stalno usavršava dok ne dostigne zavidni nivo.

- Moj narod ima dva značajna naučnika koji su uspoređivali nauku i poeziju, po prvom, Ruđeru Boškoviću, poezija je ispred nauke, što je veoma zanimljivo. Drugi naučnik, Nikola Tesla, smatrao je da su poezija i nauka dva oka u glavi koja istovremeno gledaju i dopunjuju se.

Teoretski, prožimanja poezije i nauke mogu sasvim normalno da prihvatim. Ne vidim ni jedan razlog da oni budu u kontradikciji. Poezija nauci daje viziju i olašava joj da bolje funkcioniše. Međutim, brine me u vezi poezije nešto drugo. Razmišljam koliko je poezija vezana za usamljenost. Ako smo pre rekli da je ona prisutnija kod pesnika koji, da tako kažem, za nečim pate, bilo za slobodom svoje zemlje ili gubitkom svoje drage, nešto me navodi da se ona bolje lepi za usamljene naučnike.

Ne govorim o robotskoj poeziji, već o potrebi čoveka da se kroz nju iskazuje. Velik broj naučnika su ceo svoj život proveli sami ili u nezadovoljavajućim vezama. Možda im je poezija bila neka kompenzacija, da u bavljenju naukom svoje emocije iskazuju kroz poeziju. Zamišljam sada tebe kao naučnicu, koja je takođe sama, odnosno bila je dok mene nije upoznala, a koja bi verovatno i ostala sama. Verujem ti kad kažeš da bi bila bolji pesnik od mene. To je zato što bi poeziju proizvodila prema željenom efektu i u tome bila uspešna.

Tačno je ono što si malo pre rekla, stvarno zamišljam poeziju kao proizvod emotivne patnje i to naravno, nemoj da se smeješ, za mnom. Mislim da je tu suštinska razlika, da li pišeš poeziju zbog nekog drugog, da ga fasciniraš svojim izražajnim sposobnostima, ili to radiš zbog toga što ti se u srcu nagomilalo toliko jada, besa i gorčine, da je poezija samo jedan ventil kroz koji će se sve to oslobađati.

Kod nas je, kao što ti je poznato, veštačka inteligencija tek u početnom razvoju. Čak nije utvrđena ni njena definicija. Imao sam priliku da čujem kako ona komponuje muziku. I ovde se koriste algoritmi i muzička pravila koja su se poštovala dosadašnjim razvojem muzike i reakcijom ljudi na nju. Ta veštačka muzika sve više poprima sličnost sa ljudski napravljenom i verovatno će jednog dana biti nemoguće pogoditi razliku u autorstvu.