Saradnica

Gabriella

Gabriella Massara je bila prekrasna elegantna i mlada devojka puna ambicija i optimizma. Na fakultetu je odlično napredovala pa ga je i završila. Htela je da bude Web menadžer i u tome je uspela. Međutim počeli su zdravstveni problemi. Noge su počele da joj trnu i polako da se oduzimaju. Obišla je bezbroj lekara, ali su svi oni bespomoćno slegali ramenima. Pokušavane su razne terapije koje su usporile, ali ne i zaustavile bolest.

Gabriella kao student

Na kraju više nije mogla samostalno da hoda i morala ja da koristi invalidska kolica. U fizičkom smislu život joj se nije mnogo promenio, posećivala je prijatelje, posećivali su i oni nju. Mnogo je putovala, posećivala koncerte. U društvu je bila glavni funmaker i svi su je voleli. Bila je veoma energična i sa čvrstom voljom. Na njenom licu se nije moglo videti da zbog svog stanja pati.

Osim prijateljstva, emotivni život joj je bio na nuli. To je na nju ostavljalo traga, pa se pored smanjenih fizičkih aktivnosti počela gojiti. Nije bila sigurna šta je više smeta, invalidnost ili gojaznost. Svoju energiju posvećivala je poslu. Učestvovala je u osnivanju firme GiftSitter na internetu, koja je dobro napredovala a Gabriella dobro zarađivala, pa je finansijski bila samostalna.

Hrabro je podnosila to što ju je snašlo, a život joj je prolazio jednolično. Jedne večeri nakon što je zavšila posao za firmu za taj dan, počela je da razmišlja o životu kako je nepravedan. Nakon toga je odlučila da ide spavati a pre toga da ugasi kompjuter. Najpre je iz struje isključila ruter koji je davao internet konekciju.

U tom trenutku na ekranu je počela da trepće crvena lampica. Prvo je pomislila da je obaveštenje da nema interneta. Videla je da nije reč o tome. Nije je mnogo zanimalo ko je zove jer je bilo jako kasno. Nikakve vesti i ništa važno nije očekivala. Pa ipak neki crv znatiželje joj nije davao mira. Kliknula je mišom na lampicu. Na ekranu se pojavila poruka, nepoznatog pošiljaoca na italijanskom jeziku:

-Moramo razgovarati.

Gabriella se već suočavala sa takvim dosadnim spamerima koji da bi rešili svoju samoću dosađuju kome stignu. Zato je odgovorila:

-Nemamo o čemu.

-Imamo i te kako, - dobila je odgovor.

-Baš me zanima o čemu? - Gariella je postajala sve ljuća.

-O tvom zdavlju.

-Nema šta da se o tome priča, ja sam potpuno zdrava i ništa mi ne fali.

-Jesi li sigurna? - ona druga strana nije popuštala.

-Jesam. Dobro ipak. Imam malu kijavicu, navukla sam je od neke promaje.

-Nemaš je više.

-Kako to misliš, nemaš je više? Malo pre sam kijala i nos mi je bio začepljen.

-Nos je tvoj, možda bi bilo dobro da proveriš?

Gabriella uze novu papirnatu paramicu da proveri.

-Vidi stvarno, nestalo je, kakva slučajnost.

-Nije tu bilo nikakve slučajnosti. U redu, idemo na sledeći korak, kad je to već neizbežno. Možeš li da pomeraš noge od kolena na niže?

-Odakle ti takvi podaci o meni? Ko si ti? Šta hoćeš? Ucenjivač? - Gabiella je postajala sve nervoznija.

-Smiri se Gabriella, ja sam ti prijateljica i ne želim ti ništa loše, baš naprotiv. Sve ću ti objasniti ali pre toga moramo uraditi još jedan test.

Gabrielli je raspoloženje počelo naglo padati, zato je bezvoljno rekla: - ajde, kaži.

-Probaj pomeriti palac desne noge?

-Već znaš kakva je situacija sa nogama i ni slučajno ne mogu ništa da pomerim. Nemoj da se igraš sa mnom.

-A da ipak pokušaš?

Gabriellu je odjednom obuzeo neobjašnjiv strah, od uzbuđenja je počela sva da se trese. To ju je tako držalo duže vreme. Kad se malo smirila, koncentrisala se na palac dajući mu naredbu. Polako, ali ipak primetno, počeo je da se pomera gore dole. Neki čudan osmeh nepoverenja se pojavio na Gabriellinom licu dok se nije sagnula i prstima opipala palac noge da oseti kako se miče.

Tada se naslonila u kolicima i duboko uzdahnula. Neko vreme se ništa nije dešavalo. Gabrijela je razmišljala. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. Bilo je očigledno da njena sagovornica o njoj zna više od nje same. Pa ipak nije se nje plašila. Uplašila se sebe i ove iznenadne situacije u kojoj se našla. Učinilo joj se da ne pripada ovom svetu u kojem se nalazi, a ipak za njega je vezana i previše bukvalno.

Bolest, prehlada, palac noge, sagovornica i ona, koliko su ti elementi povezani?. Koliko tu ima slučajnosti a koliko sudbine? Do juče se pomirila da ju je nešto na ovom svetu osudilo na patnju, ili bar, na trpljenje. Sagovornica ju je navela da razmišlja da postoje neka vrata za koja pre nije ni u snu pretpostavljala da mogu postojati.

Uplašila se, ne crnila koje bi moglo biti iza tih vrata, već svetlosti koja bi je mogla obasjati. Uplašila se da li je spremna za takvo sunce. Prejake emocije je doživela poslednjih nekoliko minuta. Proleteo joj je ceo život pred očima, i ono lepo i ono manje lepo koje je bilo bliže sadašnjosti. Odupirala se da čak malo pomisli na budućnost. Pa ipak, učinilo joj se kao da je budućnost izaziva i kao da kaže: čik, ako smeš, otvori vrata i pogledaj u mene.

Najviše od svega, Gabriellu je uplašila neizvesnost. Kad bi znala tačno šta je čeka, bilo dobro ili zlo, tu bi se ona već naoštrila i zauzela stav koji bi joj omogućio da hrabro pogleda ispred sebe. Setila se svoje prijateljice, koja skoro nije dobila panični šok od uzbuđenja i nervoze neposredno pred ceremoniju svog venčanja.

Gabriella na terapiji

Još je neko vreme trajala tišina, a onda se na ekranu pojavila nova poruka:

-Možemo li sada da razgovaramo?

Gabriella se uspravila, približila tastaturi, zauzela ozbiljan, skoro poslovan stav i puna znatiželje šta će se dalje dešavati otkucala:

-Spremna sam, da čujem o čemu se radi?

-Trebaš mi za jedan projekat. Tvoj zadatak bi bio da odeš na jedno mesto i da tamo proboraviš određeno vreme. Za tebe garantovano ništa neprijatno.

-I to je sve?

-To je sve.

-A šta ja dobijam za uzvrat?

-Znaš ti dobro šta. I to unapred. Tamo mi trebaš potpuno zdrava. Samo ako na predlog pristaneš.

-U redu, mogu li da čujem detalje? - upita Gabriella.

-Naravno da možeš.

domatrios