Koliko ljubav sa vanzemaljkom može biti stvarna? Saradnica je android na planeti Solaris, napravljena je na veštački način sistemom biološkog kloniranja i softverskim oblikovanjem karaktera osposobljena da bude vrhunski naučnik. Priča pripada žanr...
Sunca više nije bilo ali se još dobrano videlo. Ne zna se šta me je više iznenadilo, izgled posetioca ili ovaj pozdrav. Nije to nikakva tajna reč, moglo se slobodno reći i Hi. Naravno da se moglo reći šta god, to meni nije problem, ali takav naglasak svakako nije dolazio iz srednje Šumadije. To sam rekao zato što dobro znam kako oni govore, pa ne samo oni. Ali nije bio problem ni u naglasku već i u tome ko ga je izgovarao.
Komšinica od preko puta svakako nije bila, koja bi ponekad došla da traži neku uslugu, ali isto tako bi ponekad donela umotan pun tanjir vrućih kolača. Naravno, sve to pod budnim okom svog muža koji je to iz nekog skrivenog ugla posmatrao, kobajagi nezainteresovano.
U mene su ovaj put gledale krupne ali po malo stisnute oči kao da im smeta jaka svetlost, doduše moglo je to biti i kao kad se neko procenjuje. Te oči su bile deo jedne prilično oble glave na kojoj je bila prilično gusta i bujna tamna kosa. Nije bila mnogo visoka, ali je bila poprilično popunjena. Kad kažem poprilično, onda ne mislim figurativno, nego baš doslovno. Nije bila stara, ali joj godine nikako nisam mogao proceniti. Delovala je prilično samouvereno ali i znatiželjno.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Sva ova moja zaključivanja trajala su samo sekundu u kojoj sam primetio još jedan neobičan detalj. Ta osoba se po malo ljuljala dok je stajala pa se zato oslanjala rukom na zid. Ja sam na prvom spratu i do mojih ulaznih vrata ima 18 stepenika, možda se umorila od penjanja, pogotovo ako je imala slabu kondiciju. Potpuno spontano kao da sam papagaj ponovio sam istim naglaskom kao i ona:
-Buona sera!
Budući da nisam znao šta me snašlo, nisam znao ni šta da mislim. Da mi se obratila na srpskom, tu bi onda postojalo milion kombinacija. U ovom slučaju nikakvu kombinaciju u svojoj glavi nisam mogao stvoriti.
-Tu sei domatrios?
I ovo pitanje me iznenadilo. Pitanje je postavljeno vrlo sugestivno, čak u nekom imperativu, kao da tu nema nikakve dvojbe. Mahinalno sam se okrenuo oko sebe, da proverim da kojim slučajem još neko nije na mojoj strani, pa sam odgovorio:
-Si, sono io.
-Posso entrare?
Ovo nije bilo rečeno kao da je molba, već u maniru: ajde, makni mi se s puta, šta mi smetaš, hoću da uđem. Sklonio sam se razmišljajući. Kakvo je ovo ponašanje? Šta ona misli, da je tenk koji može da gazi sve pred sobom? Ona je produžila hodnikom prema trpezariji, a ja, šta ću, za njom. Skinula jaknu, sela na stolicu, drugu stolicu je približila i okrenula sebi, skinula jednu cipelu, podigla nogavicu od pantalona, nogu podigla na stolicu i počela da masira stopalo. Stopalo je izgledalo dosta naduveno, ili od hodanja, odnosno stajanja, ili joj je i inače takvo bilo. Istu operaciju je primenila i sa drugom nogom. Ali pre nego je s tim završila, podigla je pogled prema meni i glumeći naivnost zapitala, naravno, na italijanskom:
-Ima li ovde šta da se jede, gladna sam. Osim nekih čokoladica, ceo dan nisam ništa jela. Hajde, napravi mi neki sendvič.
E, sa ovim je baš prekardašila. Meni je prekipelo. Jela je čokoladice? Nije ni čudo što je toliko debela.
