Koliko ljubav sa vanzemaljkom može biti stvarna? Saradnica je android na planeti Solaris, napravljena je na veštački način sistemom biološkog kloniranja i softverskim oblikovanjem karaktera osposobljena da bude vrhunski naučnik. Priča pripada žanr...
Ostao sam zamišljen. Razmišljao sam o tome gde sam ja sada. Mislio sam na situaciju a ne na mesto. Saradnica je otišla. Dogovorili smo se da diskusiju prekinemo zbog obaveza koje je svako sa svoje strane imao, a njen predlog da se ponovo čujemo za dva dana, prihvatio sam teška srca, jer bi s njom mogao da pričam do sudnjeg dana. Ne samo zbog kvaliteta naše diskusije, već i zbog toga što sam bio neobično srećan da je imam u emotivnoj blizini.
Za mene je ona bila jedno divno stvorenje: ozbiljna i jaka, a opet topla i nežna. Možda je moj jezik, odnosno njegova oštrina bila ponekad preterana, ali sam se nadao i skoro bio siguran da ona to razume. Moguće da sam od nje očekivao i previše: da ona bolje mene razume nego što to mogu sebe. To možda nije bilo muževno, ali ništa nisam mogao protiv toga što sam se pored nje topio.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Taj ponovni susret koji će biti tek za dva dana mi je izgledao tako daleko kao da nikad neće stići. Priznajem da sam se pribojavao neke moguće situacije da se nešto nepredviđeno desi i da se moja Saradnica iz nekog razloga ne pojavi. Kod mene ne postoji ni najmanji procenat sumnje da bi ona to uradila svojom voljom, toliko sam siguran da želi da bude sa mnom. Najvažnije je da ona zna gde sam.
Ja i da znam gde je ona, kako da dođem do nje ili kako da je kontaktiram? Da gađam praćkom i da se nadam da će kamen pogoditi staklo njenog prozora prostorije u kojoj spava? Takva srednjovekovna maštanja danas više niko i ne piše. Što da joj baca kamenčić, jer od toga može da ugane rame, kad mu je lakše da je pozove mobilnim telefonom da mu se pojavi na balkonu, a ona još bolje da mu preko Instagrama pošalje selfi, tako da se ne moraju uživo ni viđati. I onako ne bi imali o čemu da razgovaraju.
Pokušao sam da rekapituliram ceo naš susret ne bih li uočio nešto propušteno. Budući da je moja Saradnica bila android bilo mi je nekako normalno da sam mnogo veću naklonost imao prema androidima nego prema ljudima na njenoj planeti. Na njene ljude gledao sam kao i na ove ovde na Zemlji - jednu povodljivu populaciju kojom svaki i malo promoćurniji mešetar može upravljati. Možda kod nje nije bilo toliko izraženo, ali po njenim rečima određene degradacije svakako je bilo.
Kad je reč o androidima, slika je bila prilično drugačija. Oni su mi delovali kao dobra baza iz koje može da iznikne perspektivni plod. Imali su vezane ruke koje su dobrovoljno tako držali. Među njima nije bilo buntovnika, a Saradnica svakako to nije bila, koji bi pokrenuo donekle umrtvljenu situaciju i otvorio vrata jasnom napretku. Delovalo mi je kao da im odgovara da budu neprimećeni. Bez demagoga ili neke druge vrste obmanjivača.
Ideja o sopstvenom razmnožavanju kao da nije izazivala neka posebna talasanja, osim onih uobičajenih naučnih, da bi se promovisala sopstvena inteligencija i to uglavnom od ljudi. Činilo se da ljudi nemaju neke posebne želje da reaguju, dok im se god njihovi lični interesi ne remete. Kao da poručuju - ako će razmnožavanje doprineti većem uživanju i blagodeti ljudima, androidi neka se razmnožavaju koliko god žele.
Međutim to nije bio samo naučni ili možda bolje rečeno medicinski problem. Ipak je sve te buduće procese trebalo postaviti u odgovarajuće zakonske okvire tako da administracija po tom pitanju ne trpi. Ne bez malog ponosa priznavao sam sebi da Saradnica nosi kući jedan bitan simbolički kapital: da bi razmnožavanje, a pod tim se podrazumeva začeće i trudnoća, moralo biti obavijeno plaštom emocija, koje bi trebale dobiti prvenstvenu ulogu, a onda kao posledica njih trudnoća kao potvrda i garancija samih emocija.
