Saradnica

Gabriella ozdravljuje

Ostatak dana je ona uglavnom ležala i odmarala. Ja sam o njoj brinuo najbolje što sam znao. Spremio sam joj hranu koju nije htela da jede, ali je zato pila voćne koktele uz neki posni keks. Vrteo sam se po kući i često je posećivao. Seo bih pored nje pa bi pričali o nevažnim stvarima jer dugo ležanje nije stvaralo bogat izvor inspiracije. Nekad bih je držao za ruku, ili bih svoju ruku stavljao na njen bok i li struk, naravno preko pokrivača.

Ona bi se hvatala za moja ramena kad bi trebala da se uspravi da popije lek ili neku tečnost. Predveče je došlo vreme da joj ponovo masiram noge. Sve je proteklo rutinski, sam sam joj otkrio noge i kad sam završio opet pokrio. Još sam malo bio pored nje a onda sam ustao i otišao. Posle kraćeg vremena čuo sam je kako ide prema kupatilu.

- Gabriella, da li ti treba pomoć? - uzviknuo sam.

- Ne treba, hvala.

- Ako ti zatreba zovi.

- Važi

Nije zvala. Noć je već dobrano odmakla.

Ujuto sam pokucao na vrata, ona je već bila budna. Nosio sam topli čaj.

- Dobro jutro, kako je moja bolesnica spavala?

- Nisam najbolje, ali se ne žalim mnogo.

Proverio sam joj temperaturu. Nije je imala. Popila je samo lekove za jačanje, ostalo joj nije bilo potrebno.

- Imam nekog posla pa ću morati na neko vreme da odem, zato ću te sad odmah izmasirati, - dok sam to govorio podigao sam pokrivač. Primetio sam da se presvukla. Na sebi je imala gaćice bele boje sa mnoštvom sitnih plavih cvetića. Sve skupa me podsećalo na zvezdano nebo. Nisam ništa komentarisao jer sam žurio. Kad sam završio pitao sam je da li joj treba nešto da joj kupim, samo je odmahnula glavom.

Kad sam se vratio provirio sam u njenu sobu. Sedela ju krevetu sa laptopom u krilu i nešto kuckala. Mahnula mi je rukom u znak da nešto radi:

- Brzo ću završiti.

Koliko sam mogao lepše postavio sam sto i završavao sa spremanjem hrane, koja je bila skromna po raznovrsnosti, ali šta je tu je.

- Il pranzo è pronto, - viknuo sam da može da čuje.

- Sto arrivando! - odgovorila je sa priličnom veselošću.

Stigla je bosa umotana u pokrivač držeći ga rukama da ne spadne s leđa.

-Izvoli sedi lepotice, - pokazao sam joj rukom stolicu. Kosa joj je bila raščupana, ali joj je to karakteru lica potpuno odgovaralo.

-Kako ćeš jesti tako bez ruku? - upitao sam je dok sam postavljao lonac sa vrućom supom. Ispustila je pokrivač koji joj je skliznuo niz leđa, uhvatila je njegove krajeve i omotala se oko struka, otkriveni deo je pokazivao spavaćicu.

Sa interesovanjem sam gledao šta radi dok na kraju nije podigla pogled prema meni, očekući da nešto kažem jer se sa svog mesta nisam pomerao.

-U spavaćici? Mogla si doći gola?

-Nisam znala da ti smeta, sad ću da se skinem, - jednim prstom je uhvatila bretelu i počela lagano i provokativno da je spušta niz rame, ne spuštajuću pogled sa mene. Nisam razumeo šta time pokušava da mi kaže, zato sam reagovao impulsivno.

-Imam ja i tebi šta da pokažem, - počeo sam da otkopčavam kaiš na pantalona.

-A da li se to jede? - slatko se smejala što me je stavila u nepriliku, jer je videla moj zapanjeni izraz lica.

- Hajde dosta je bilo zezanja, hoćeš li da ti sipam supu?

- Da, molim te, - približila je svoj tanjir.