Saradnica

Saradnica i naučna prizma

-Šta ima da mislim? To je više nego sigurno. Osećam te i doživljavam kao svoju devojku i tako se i ponašam. To valjda vidiš, zar ne? Stalno te milujem svojim mislima i rečima koje ti ispisujem. To bi i najobičnija Zemljanka zaključila, a kamo li neka izuzetna osoba kao što si ti. Ta Zemljanka bi zaključila ovo: ako on od mene ništa ne traži, a posvećuje mi svo svoje vreme, jedino mogući zaključak bi bio da me želi. 

Stvarno ne znam kako ti tumačiš vezu? Meni prija da razgovaram s tobom o svemu i svačemu, volim da si pored mene, pa makar i na ovaj način, ako nije moguće na neki drugi. Dok pričam s tobom ti si u mojim mislima, ispunjavaš ih potpuno, uživam da te u njima imam. Osećam se neverovatno bogat. Sve što mogu dao bih ti da te usrećim. Time bih bio jako zadovoljan. 

Ako misliš da je ovo što sam ti rekao istina, jer ako ne misliš onda je to druga priča, dakle, ako je istina, zbog čega si ti onda sa mnom? Ako nemaš isti pristup, verovatno onda ti meni ne želiš, niti si želelela da išta pružiš, već samo da nešto uzmeš i da od mene imaš koristi. Možda me gledaš kao pokusnog kunića na kome možeš vršiti eksperimente? Znam da si stručnjak za eksperimentisanje, sama si to priznala.

-Ne, nikako. Kako možeš tako nešto pomisliti? Znam da je ovo tvoje pitanje bilo provokacija da bih se ja izjasnila. Priznajem to ti je uspelo, ne zato što tome ne bih mogla da odolim, već zato što to ne želim. Ja jesam naučnik i tačno je da volim da eksperimentišem, ali u ovom slučaju nikako na način kako si ti prikazao. I svakako ne u vezi neke zloupotrebe, ja jednostavno nisam takva osoba, čak mi se čini da postajem bolja družeći se s tobom. Otkrivaš u meni ono o čemu do sada nisam razmišljala ili bar nisam pridavala dovoljno važnosti. 

Do sada sam sve posmatrala kroz naučnu prizmu - kako nešto usavršiti, kako nešto bolje razumeti, kako nešto dokazati. Tvoje težište ide drugim smerom. To svakako nije zato što ti nedostaje naučnog znanja i metodologije, jer je iz tvoje diskusije uočljivo da ti je blizak takav način mišljenja. Pa ipak stalno insistiraš da tome da je veća vrednost na doživljaju gde nauka, da tako kažem, nema dobru pokrivenost. Figurativno govoreći ti osećaš kako kamen plače, drvo jauče kad ga šiba hladan vetar a baškari se kad ga toplo sunce ogreje. 

Tu nauka nema šta da traži, niti može da dokaže niti može da opovrgne, jer se time ne bavi. A i da se bavi, ne znam kako bi se ta vrsta nauke zvala. Možda: subjektivni život stvari. Pod stvarima podrazumevam neživi deo prirode. A nauka se bavi kompletnom prirodom, ali sa ovim ogrankom ne. Zanimljiva je tvoja konstatacija da je nauka kćerka prirode, i da je nauku rodila priroda. Iz toga bi moglo da proizilazi da nauka greši kad pokušava da definiše prirodu a da prethodno ne pokuša definisati sebe. 

I u tvom i u mom svetu ne postoji definicija nauke, bar ne u onom naučnom smislu, ako izuzmemo da je njena definicija jedan ogromni džak u koji je natrpano svega i svačega sa neuspešnim pokušajem sortiranja svega toga. Tvoja, naravno i moja priroda, ili bolje reći univerzalna priroda, se od strane nauke stalno pokušava definisati. Priroda nije statična pa da je nauka nekako ukalupi. Takođe i nauka sama sa sobom ima problem. Uglavnom se tvrdi da ona napreduje. Tu se uglavnom misli na širinu pokrivenosti područja kojima se nauka bavi. 

Tek je na drugom mestu dubina razumevanja, a na trećem shvatanje kojim će putem da napreduje. Ono što je najbitnije u pokušaju nauke da definiše prirodu je sam život. Tu smo najtanji. Sa fizičkim procesima nema problema, bez obzira da li se radi o mikro ili makro svetu, od atoma do galaksija.