Nerd vs Cool

...jesam, mislim onako...

Dakle, ja sam se tek dosesila u Indijanapolis iz Dalasa. Nisam znala kuda da idem niti gde ću da završim. Ali, uvek sam bila dobra u orijentaciji tako da sam verovala svojim instiktima. Pošla sam jednom većom ulicom i stigla do parka. U parku nije bilo nikoga, mada to je očekivano pošto je padala kiša. Sedan na jednu klupu i počinjem da plačem kao kiša. 

Zašto bi mi Nik to uradio? Baš smo lepo razgovarali juče. Ne mogu da verujem. U jednom momentu sam čak pomislila da mi se sviđa. Bože, Marija odrasti. On je samo hteo mene da ponizi jer sam mu rekla da je glup. Ali prevarila sam se, nije on uopšte glup, ali potpuno zla i podmukla osoba jeste. Sad mi je konačno jesmo zašto su Aleksa i on zajedno, zato što su isti u duši. Sad će cela škola da me ponižava do kraja školovanja. Jedva čekam da tata premesti firmu u Srbiju i da se vratimo tamo. Ja ne mogu više ovu Ameriku, ovde nekako ne pripadam. U kojoj god školi, u kojem god gradu, uvek me ponižavaju, ismevaju i ogovaraju. I zbog moje ,,lepote" svi pokušavajamu da me startuju, muvaju i takve glupostiu. E pa, u Srbiji su sve devojke lepe kao ja, tako da me tamo niko ne bi jurio da me... Jao, ne mogu još i o ovome da mislim. Užas. Prevlačim džemper preko glave i počinjem još jače da plačem. 

Ne znam koliko dugo sam plakala. Kada sam uzela telefon bilo je 13:15. Ja u 14:00 imam bus tako da moram da požurim. Samo se nadam da neću zateći nikoga kući. Mislim, tata je otišao u San Francisko na poslovni put i poveo je mamu, tako da bez brige. Tamo će biti 7 dana pa će o nama da brine pomoćnica Stela. Gledam teleon i vidim 4 propuštena poziva. Dva od Sofije i po jedan od Linzi i Juko. Šaljem Sofiji poruku da sam dobro i da ne brine, ali da me ne zove jer nisam za razgovor. Stižem na bus i ulazim unutra. Iako nemam moju masku, ne bojim se jer izgledam užasno onako crvena, razmazana i podadula. Gledam gde je Nik,ali nema ga hvala Bogu, verovatno su mu kupili kola ili ga je njegova odvratna devojka odbacila do kuće. Idem ka zadnjem delu autobusa i sedam na najzavučenije mesto. Međutim, pored mene seda onaj dečko koga sam udarila na hodniku. Gledam kroz prozor praveći se da ga nisam primetila. On ubrzo progovara:

,, Jesi dobro? Izgleda kao da si plakala?" pitao je uz osmeh.

,, Jesam, mislim onako" odgovaram mu, stvarno je fin dečko i ne bojim se (konačno).

,, Šta je bilo? Naravno, ako možeš da pričaš." govori uz još lepši osmeh.

,, Ne bitno" dodajem ,, I, kako se zoveš?"

,, Ja sam Leon, ti?"kaže i brzo dodaje ,, Ti ne izgledaš kao da si odavde, više kao neka latino devojka. Jesam upravu?"

,,Zovem se Marija" kažem ,,I ne, nisi upravu, ja sam iz Srbije"

,, Srbija?" gledao me je upitno i podigao obrve.

,, Država na Balkanu, u jugo-istočnoj Evropi" objašnjavam.

,, A da, vi ste isto pravoslavci kao Rusi" kaže.

,, Da" dodajem i tata skapiram da smo stigli na moju stanicu. Uzimam torbu, pozdravljam se sa njim i izlazim napolje. Ovo je ogroman napredak, nisam se uspaničila. Ulazim u kuću, trčim do moje sobe i bacam se na krevet.

Čao ljudi, ovo je malo kraći nastavak. Hvala vam što čitate priču. Stavila sam ovu pesmu jer mislim da savršeno ide uz radnju. Nadam se da vam se sviđa. Mnogo vas volim. xoxoxo