Nerd vs Cool

,,Da si ti moja devojka, to ti nikada ne bih uradio!"

4 dana kasnije...

Alarm. Postoji li nešto što mrzim više od ovog zvuka? Definitivno, ne. Polako ostajem svesna toga da ponovo moram da krenem u onu jebenu školu. Lepo sam se odmorila ovih dana od svih kancerogenih ljudi u mom životu. Inače, moje ,,drugarice" mi nisu došle u posetu. Jedino je došla Emili. Još jedna stvar koja mi je smetala ovih dana je mamino i tatino zvocanje. Prvo mi je mama držala lekciju kako sam ista kao moj otac i da mnogo verujem ljudima. Onda me je stalno zapitkivala, kako sam ja dozvolila Niku da me vozi kući i zašto sam uopšte razgovara sa njim ako mi je sve to uradio. Onda mi je tata pričao kako ne treba toliko da se nerviram i rekao mi je da će me lično zadaviti ako budem kao njegova sestra (moja tetka). Ona je sklona depresijama i onda kada upadne u neku depru, zapostavi celu svoju porodicu itd. Ja nisam depresivna, samo sam tužna i povređena. Ali nisam neko ko će da se u životu preda i upadne u depresiju. Ja se uvek borim. Uvek. Jer znam da će taj loš period proći, a dok traje ja ću da učinim sve u mojoj moći da ne bude toliko loš.

Odlazim do kupatila. Umivam se, perem zube i češljam se. Izlazim iz kupatila, uzimam ranac i izlaćem iz kuće. Moram da stignem na bus. Bože, danas se treba suočiti sa onim budalama. Oni ne smeju da vide da sam povređena. Moram da se ponašam kao da mi nije stalo do njih. A njega ću da izbegavam u širokom luku. Prosto ne mogu da ga gledam. Gadi mi se. Koga lažeš? Nikoga, stvarno ga mrzim. Ma da da. Bože, koliko mrzim ovaj glupi glas u mojoj glavi.

Biću toliko hladna da me neće prepoznati. Postaću ona ledena kraljica, koja uvek postanem kada me neko povredi. Neću dati nikome da me pogleda, a komoli da mi priđe. Ja, očigledno, imam neki veliki problem sa ljudima. Uvek budem dobra prema njima, a oni meni vraćaju tako što me povređuju. Da li je u meni problem? Sada mi je upotpunosi jasna zašto se Aleksa onako ponašala. Jednostavno, nije htela da je povređuju. Zašto ja sada mislim o njoj? I ona me je povredila.

Iz misli me je trgao bus, koji je upravo stigao. Ulazim u njega i sedam na neko najzavučenije moguće mesto do prozora. Neko seda pored mene. Jebeni Leon.

,,Da li je to Marija ili njena sestra bliznakinja?". Samo sam prevrnula očima i nastavila da gledam kroz prozor. Čekao je nekih trideset sekundi na moj odgavor, a kada je video da ga neće dobiti, proderao se.

,,ALO BREE, ODGOVORI MI" počeo je da se dernja na mene.

,,Šta se dereš, seljačino?" udarila sam ga po ruci, zato što sam bila svesna da nas ceo bus gleda.

,,Odgovori mi, seljanko" rekao je on malo tiše, ali opet ne dovoljno tiho.

,,Zazale smo te" brzo sam rekla i nastavila da gledam kroz prozor. Onda mi je kroz glavu prošlo ono što je uradio Sofiji. Momentalno me je nešto steglo u stomaku.

,,Znao sam" rekao je ,,Ja sam tebi rekao kako..."

,,Koliko ja znam, ti samnom ne pričaš!" prekinula sam ga. Samo sam htela da ga se otresem.

,,Pa pričam, kao što vidiš" rekao mi je i namignuo. Fuj. Moram da ga se otresem podhitno.

,,E pa ja sa tobom ne pričam!" rekla sam mu i na vidiku sam videla školu. Još malo pa se ova agonija završava, hvala Bogu.

,,A što to?" pitao je začuđeno. Evo ga, stižemo. Autobus se parkira.

,,Zbog onoga što si uradio Sofiji" rekla sam, a bus je stao. Brzo sam uzela torbu i izletela napolje.

,,Da si ti moja devojka, to ti nikada ne bih uradio!" čula sam kako se dere iza mene. Prevrnula sam očima. Znala sam da nije istina to što priča. 

Ulazim u školsko dvorište. Na jednoj klupi sede Sofija, Linzi, Juko i Aleksa. Prekstila sam se. Šta će ovo biti. Na drugoj klupi su sedeli Nik, Klara i ostali neandertalci. Ne obazirem se ni na jednu grupicu i prolazim pored. U tom momentu čujem kako neko doziva moje ime. Okrećem se i vidim one četiri lujke kako trče zamnom. Prišle su mi i jako me zagrlile, a ja sam stajala kao ukopana.

,,Izvini što nismo došle, nismo mogle da se organizujemo" rekla je Aleksa i pružila mi kesu koju je držala u ruci. U njoj je bila jedna ogromna bombonjera.

,,Poklon od nas četiri" rekla je Sofija. Ponovo sam ih jako zagrlila. Bilo mi je drago što su se izmirile i sprijateljile. 

,,Hvala puno, devojke. Ja sam mislila da ste me zaboravila" rekla sam i počela da se smejem.

,,Naravno da nismo" rekla je Linzi ,,Nećemo vipe da se svađamo oko gluposti". Klimnula sam glavom i nasmejala se.

,,Da li se naš pacijent oporavio?" čula sam dozivanje iza leđa. Odmah sam znala ko je. Taj glas bi prepoznala među hiljadu. Okrenula sam se i ugledala Nika kako sedi na klupi sa njegovim debilima. Tu je bila i Klara i njene drugarice. Pogledala sam ga malo bolje i videla da mu je ruka u longeti. Šta? Da li sam nešto propustila?

,,Jel ti to govoriš sebi ili meni nešto?" pitala sam ga sarkastičo i prekrstila ruke na grudima.

,,Tebi, mala, tebi" rekao je i đavolski se nasmejao, na šta sam prevrnula očima.

,,A šta se tebi desilo?" pitala sam ga i prosteljala pogledom. Muka mi je od njega.

,,Ništa, malo sam se posekao" rekao je i nasmejao se. Jao, ima divan osmeh. Bože, šta je meni? Nema divnog osmeha, zaboravite.

,,Aha" brzo sam rekla i krenula ka ulazu u školu. Ne mogu više da ga trpim.