Nerd vs Cool

,,...došao je da tebe proganja..."

Probudilo nas je zvono. Sofijini roditelji su stigli iz Njujorka.

,,Devojke, kako ste spavale?" pitala nas je Sofijina mama. Onda me je pogledala čudno. O ne. Sad i njoj treba objašnjavati.

,,Mnogo vam je dobra ona maska za lice" rekla sam pokušavajući da se izvučem ,,Skroz mi je izčistila lice"

,,Da, super je" rekla je žena sumljicavo ,,Mada na meni nikada nije imala baš takav efekat"

,,Verovatno je drugačiji tip kože..." nastavila sam da ubeđujem ženu, dok su Sofija, Linzi i Juko umirile id smeha. 

Moji su došli po mene u 12:00. U kolima sam im ispričala da sam priznala devojkama. Naravno, nisam im rekla za klub jer bi me ubili. Takođe, iako im uglavnom sve pričam, nisam im rekla za Sofiju. Mnogo mi je žao. Od sad moram izbegavati Leona u širokom luku. Mislim, koliko ljigav čovek možeš da budeš da napiješ devojku, iskoristiš je i pobegneš? Momci mi uopšte nisu jasni. Misle samo na khm khm, ma znate već šta. Zašto više ne postoji ona ljubav koja je nekada postojala? Onda, kada je dečko devojci pevao pod prozorom, donosio cveće i pisao lepe reči ili ljubavna pisma. Današnja ljubav se vrti oko instagrama. Takmiče se ko će kome staviti više srca u komentar. Oni preko instagrama žele da pokažu drugim ljudima kako su oni srećni i kako se vole što u 99% nije tako. Uglavnom, na istagramu se vole popularni. A ljudi kao ja, samo idu i lajkuju. Takođe, momci često muvaju one popularne zato što misle da će im one pre dati ono što oni hoće. Gde je tu ljubav? Nema je.

Danas u 19:00 h je ona važna utakmica o kojoj sam vam pričala. Ako sam dobro razumela, igraju za prvo mesto u grupi. Obe ekipe prolaze, ali ako budu prvi u grupi dobijaju lakše protivnike za državno prvenstvo valjda. Zato je bitno da naši pobede. Iskreno ne znam ni sa kime igraju. Nas četiri smo se dogovorile da idemo. Odlazim do kupatila i stavljam masku štrebera. Kosu vezujem u dve pletenice i oblačim najružnije stvari koje mogu da nadjem u ormaru. Spremna sam. Linzin tata dolazi po nas. Izlazim iz kuće i stajem na kapiju da bi video gde treba da stane. Iskreno, uopšte mi se ne ide na ovu utakmicu, pošto ja ne znam ni kako izgleda lopta za američki fudbal realno.

Ulazimo na stadion i sedamo u zadnje redove. Stvarno nemam želju da idem u prvi red da se mešam sa navijačicama. Momci izlaze na teren. Prvo sam, naravno, ugledala Nika. Nekako i posle onoga što je uradio, simpatičan mi je. Ne mogu 100% da procenim svoja osećanja prema njemu. U jednom trenutku želim da ga ubijem, a u drugom da ga zagrlim i ne puštam. Nakon toga sam pogledala dresove protivničkom timu. Rendžeri iz Dalasa. Aha ok.

Ček, rendžeri iz Dalasa. MAJKO MOJA, TO JE TIM MOJE STARE ŠKOLE. O NE, O NE I O NE. Gledam u njihove navijačice. Tamo je Emili. Ali tamo su Medison, Kloji i Izabela takođe. Neka panika me već spopada. Sada bih najradije otišla tamo i njih tri zadavila golim rukama. Zatvaram oči i počinjem da dišem duboko. Moram da se smirim. Moram. 

Utakmica počinje i ja otvaram oči. Pošto se prvenstvo srednjih škola održava u našem gradu, oni će sigurno biti tu još 15 dana. UŽAS. Gledam navijače koji su došli da bodre tim. Uglavnom su tu roditelji i oni najpopularniji momci i devojke. Gledam sva poznata lica iz mog starog života, kada ugledam jedno, najjezivije od svih. Džon.

Usta počinju da mi se suše. Počinje da me odliva hladan znoj. Osećam kako gubim boju sa lica. Disanje mi se ubrzava nenormalno, kao i otkucaji srca. Pokušavam da se smirim ali ne mogu. Pred očima mi je događaj iz one noću. Onaj nož u njegovim rukama i njegove krvave oči. Suze mi mahinalno kreću ni obraze. Zar on nije u zatvoru? ,,Očigledno nije, došao je da tebe proganja"govorio mi je moj unutrašnji glas. Mahinalno ustajem i krećem se ka izlazu. Moram da se sklonim odavde podhitno. Guram se kroz masu ljudi. Ne mogu da prođem, nemam vazduha. U pozadini nejasno čujem glasove mojih drugarica. Njih tri me hvataju za ruke i izvalče napolje sa stadiona dok ja plačem kao kišna godina.