Nerd vs Cool

Zašto me život ne voli?

,,Šta je bilo ljudi?" pitala sa, videvši njihove ubledele i upale face ,,Izgledate kao da je neko umro."

,,Između ostalog" rekao je tata. Raskolačila sam oči i polako sela na sofu.

,,Tvoja baka Milena" rekao je tata, a mama nije mogla da ne zajeca. Ipak joj je to majka.

,,MOLIM?!?" glas mi je zadrhtao. Ne moguće! To se ne može desiti. Ona je mene kao malu uvek vodila u park. I čitala mi priče. Sećam se jednom kad smo bili na Zlatiboru, mamu je bolela glava, a tata je morao da se vrati za Beograd zbog obaveza. Baka me je zabavljala ceo dan, vodila me oko jezera, kupila mi sladoled i čitala priče. Kada je deda umro, baka je pored svog bola koji je tada osećala došla da smiruje mene. Uvek je bila tu za mene. Ne mogu da verujem da nje više nema. Samo mi je još ovo falilo. Ubiću se. Od upisa u srednju školu u Dallasu, život mi je pakao. Kažu da posle kiše dođe sunce, ali meni nikako da izađe. Kišni dani se sve više produžavaju. Kad smo već kod kiše, trenutno je oluja na mom licu. Bukvalno sam počela da vrištim: ,,JA VIŠE NE MOGU OVAKO" proderala sam se.

,,To nije sve" rekao je tata ,,Moramo ići na sahranu, a kad odemo... više se nećemo vraćati"

,,Šta to treba da znači?" pitala sam isfrustirano, besno, tužno, plačljivo...

,,To znači da se vraćamo za Srbiju" rekao je tata ,,Možeš da kreneš sa pakovanjem"

Šah mat. Tuga me je konačno pobedila. Igrala sam ovu partiju šaha od upisa u srednju, a sada sam je izgubila. Nešto što sam najviše želela proteklih meseci sada mi se ostvarlio. Znate ono Pazi šta želiš...

,,Ne, ne, ne i opet ne" počela sam da urlam ,,Tata, potrebna sam Niku"

,,Slušaj me sad dobro" tata je počeo da se dere ,,Ova Amerika je preopasna za vas. Posebno za tebe. Pobogu dete, napali su te dva puta. Mi ne možemo da rizikujemo da se to desi još jednom. A što se tiče Nika, on će biti dobro"

,,Čoveče, ti nisi svestan da je on u toj bolnici zbog mene" histerično sam se derala ,,Moram do budem uz njega"

,,Ima on roditelje koji će biti uz njega" nastavio je tata da se dere.

,,Tata, ja njega volim i ne bih sebi oprostila da mu se nešto loše desi" derala sam se ,,I ja se ne vraćam za Srbiju dok se on ne oporavi!"

,,KO TE PITA? RECI MI BRE, KO TE PITA? IMA DA IDEŠ I DA ĆUTIŠ!" tata je nadmašio samog sebe.

,,ZAŠTO MI TO RADIŠ? TI SI MI VALJDA OTAC. VALJDA TI SE BAR MALO STALO DO MOJIH OSEĆANJA" proderala sam se najjače što sam mogla.

,,JEDNOG DANA ĆEŠ MI REĆI HVALA!" rekao je tata besno.

,,Ne nadaj se!" rekla sam i otišla u svoju sobu.

Bacila sam se na krevet i brisnula u plač. Prvo moja baka, pa sad ovo. Zašto me život ne voli?

***

Ceo dan se nisam čuo sa Marijom. Nije me zvala, a rekla je da će me zvati. Uzeo sam telefon i pozvao njen broj. Preko ekrana se pojavila njena slika na šta sam se nasmejao. Mnogo je lepa. Toliko, da je skoro ne realno. Bojim se samo da će jednog dana nestati i da će mi neko reći da sam sanjao savršenu devojku. Zvoni par puta i ona se javlja.

,,Halo" rekla je histerično.

,,Ej polako" rekao sam sa željom da je smirim ,,Šta je bilo?"

,,Nik, ja ne mogu više da živim ovako"

,,Na šta misliš?"

,,Znaš li šta mi se desilo" napravila je malu pauzu jer se gušila u suzama ,,Umrla mi je baka"

,,Ne mogu da verujem. Pa jel bila bolesna?"

,,Nije, koliko ja znam" čulo se jecanje sa drugog kraja veze.

,,Ne brini srećo, sve će biti u redu!"

,,KAKO? NIŠTA NEĆE BITI U REDU." njeno plakanje je postalo histerično vrištanje.

,,Znam da si sad u šoku, ali proćiće. Tako je to. Jedni odlaze, drugi dolaze..."

,,ZNAŠ LI DA TO NIJE SVE?!" prekinula me je na pola rečenice ,,MORAMO IĆI NA SAHRANU U SRBIJU"

,,Pa šta tu ima loše?"

,,DA, ALI MOJ TATA ŽELI DA ODEMO I DA SE NE VRAĆAMO ZA AMERIKU" rekla je histerično i počela da jeca. Ne moguće. Taman sam mislio da ćemo sada imati normalnu vezu i da ćemo sve prebroditi. Ne mogu da verujem. Telefon mi je ispao, a jedna suza mi je iskluznula iz oka.

,,NIK?! JESI LI TU?" čulo se iz telefona, ali ja nisam imao snage da odgovorim.

,,SLUŠAJ NIK,  DOLAZIM DO TEBE!" rekla je u slušalicu i spustila je. 

***

Ulazim u bolničku sodu. Sedeo je na bolnickom krevetu leđima naslonjen na naslon od kreveta i fiksirao jednu tašku na zidu.

,,Stigla sam!" rekla sam mu, ali nije se okrenuo. Sela sam pored njega i uhvatila ga za ruku.

,,Ne mogu da verujem" rekao je idalje gledajući u onu tačku na zidu ,,Prvi put se zaljubim, prvi put sam zaista srećan sa nekom devojkom i onda se desi ovo. Ovo je neka karma sigurno. Unesrećio sam toliko devojaka. Bog mi vraća za sve"

,,Nik, naćićemo neko rešenje" rekla sam stiskajući mu ruku.

,,KOJE REŠENJE MARIJA? KOJE?" pogledao me je i počeo da viče ,,MISLIŠ LI DA MOGU DA TE OTMEM OD TVOG OCA? DA TE SAKRIJEM OD NJEGA? KAKO MARIJA? KAKO?"

Oči su mi se napunile suzama. On je ponovo pogledao pravo i nastavio da fiksira onu tačku na zidu.

,,Jel stvarno misliš da ako mu ja kažem da si mi potrebna da ćete ostati? A taman sam mislio da ćemo konačno moći da budemo srećni. Već sam zamišljao naš zajednički život, putovanja..." onda se ponovo okrenuo ka meni ,,ČAK SAM ZAMIŠLJAO I NAŠU DECU, MARIJA!"

Stavila sam ruku preko usta i brisnula u plač. Zašto ovo ovoliko boli? On je gledao u jednu tačku, a ja sam plakala. Mogu da zamislim na šta bi to ličilo da neko uđe i vidi ovu scenu.