Pesnik bez poezije

Kako je pesnik ostao bez poezije

   Ko je pesnik? Odakle je došao? Šta za njega znači poezija? Šta zapravo znači pisati poeziju? Može li pesnik ostati bez svoje poezije? Kako je pesnik ostao bez svoje poezije?

   U početku beše pala iskra na zemlju, s dalekih visina u život . I rodila se. Život joj beše nepoznat i ona ga je volela takvog. Iskra je svakog trena, svakog dana i noći rasla i rasla. Jednog dana je izrasla u mladog pesnika. Pesnik je sve više i više voleo svet u sebi, divan i miran, nezreo i neiskvaren, naivan i prepun boja. Pesnik je bio spokojan u tom svom unutrašnjem svetu, prepunom lepote i poezije. U tom svetu pesme su letele kao ptice na nebu, stihovi šuštali kao lišće na drveću, strofe tekle kao mirna, čista i plava reka ali nije imao s kime da ga podeli. Bio je tako usamljen i sam. Pesnik odluči da napusti svoj mirni svet, vođen radoznalošću i željom da upozna drugi svet i ljude, tako mnogo ljudi. Tako je i uradio, izašao je iz svog sveta i stupio korakom u stvarni svet. Toliko dugo je sanjao o tom svetu, bojeći se nepoznatog. Želeo je da podeli sa ljudima sve ono što je imao: svoje snove, spoznaje, stihove i boje. Ali u ljudima je bilo isuviše podlosti, surovosti i mržnje. Stvarni svet nije bio onakav kakvog ga je on sanjao, pun ljubavi i lepote, dobrote i boja. Polako se njegov unutrašnji svet gubio negde u beznađu. Slomljen razočarenjem i zlobom sveta i ljudi, pesnik je postao jako nesrećan i setan. Postajao je sve tužniji i želeo je da se vrati u svoj svet. Više nije umeo da živi u takvom svetu, postao je slavuj u kavezu, bez glasa i svojih krila da leti slobodno ka nebu. Želeo je da se vrati svome svetu ali dođoše ka njemujednom trojstvo nesrećnosti: Praznina, Sivilo i Haos. Praznina mu se beše uvukla u grudi i napravila veliku razjapljenu rupu. Rupa je postajala sve dublja i bolnija za pesnika. Niko i ništa nije moglo ispuniti tu prazninu. Pesnik je živeo. Sivilo ga beše lišilo boja, svih boja i sreće. Pesnik je sve video sivim, njegova duša, njegovi osećaji, njegove pesme postaše sive, lišene smisla i divnih boja. U njegovoj poeziji nastupi hladnoća, bespuće i besmisao. Pesnik beše nesrećan ali živeo je. Haos načini nered u njegovom poetičnom, krhkom biću. Zameniše mesta srce i pamet, dobrota i zloba, moral i blud, stvarnost i san, razum i ludilo. I pesnik beše u neskladu sa svetom i sobom. I živeo je tako nesrećan i sam. Za njega više nije bilo utehe, mrzeo je sebe iz dna duše što je naivan i nezreo napustio svoj svet i lišio sebe mira i sreće iz želje da pruži svetu celog sebe. Tako siv, sa prazninom u grudima i neskladom u sebi, pesnik je izgubio i svoju poeziju. Bio je nesrećniji nego ikada pre, kada je izgubio poeziju, izgubio je i sebe, svoj smisao. Postao je samo čovek, ostavši bez svoje poezije, bez svoje volje postao je kao slavuj koga su okovali i oduzeli mu slobodu. 

   Ali beše u pesniku nečeg prkosnog, nečeg što ga je teralo da i dalje piše. O čemu bi pesnik, koji je ostao bez smisla i svoje poezije mogao da piše? Pisao je o svojoj boli, o sivilu, o praznini, o neskladu, o surovosti sveta i krhkosti pesnikove duše, pesnikovoj teškoj sudbini u neumetničkom svetu. Pisao je, pisao i pisao. Reči su se rađale na papiru, nošene rekom mastila, dobijajući svoj smisao tek onda kada bi pesnik izdahnuo teško kao kada čovek spusti veliki teret s grudi ili leđa. Pesnik je pisao i svakog dana je pronalazio mali izgubljeni deo sebe u poeziji, u svakom stihu pesama. Dan za danom, praznina u grudima se ispunjavala, boje su se vraćale u pesnikove oči dajući mu dar da svet vidi drugačije i bolje, nesklad se pretvarao u red, sve se vraćalo na svoje prvobitno mesto u pesnikovom biću. Pesnik je postajao zreliji, svesniji sebe i svoje uloge u svetu, lepote svoje poezije i smisao pada na zemlju, pravo u život. Pesnik je rastao, svakim napisanim stihom on je postajao veći, pametniji i sreća se vraćala svome domu u njegovom srcu. Počeo je da shvata smisao i svrhu svoga bića kao pesnika i znao je šta istinski želi: želeo je život da piše, ne da živi. Pesnici žive kroz svoju poeziju, živi su dok pišu svoju poeziju, žive za majku poeziju, pesnici su deca poezije. Pesnik svoj život pretvara u poeziju, ispisuje ga u svaki stih pesme. Piše a dok piše on i živi. Poezija ga leči od svih bolesti i pakosti sveta i ljudi. Pesnik je izvan ovog sveta, izvan svakog zla, pao s visina na zemlju da živi kroz svoje pisanje i poeziju. I onda kada se sve vrati u ništa, on će imati svoju poeziju. Pesnik ne može ostati bez svoje poezije jer ako izgubi poeziju onda je izgubio i sebe.

Pesnik je spoznao to.

I postao je srećan.