Pesnik bez poezije

Prva zima

Prve pahulje hladne zime padaju
na prozore davno ostavljenog doma;
Moje čelo dodiruje njhovi hladnoću
dok mećava šiba kovitlava i troma.

U krevetu spava sva moja samoća
zidovi nemi nemaju mi šta za reći;
I senke igraju dok budan je ružnoća
svih neizgovorenih i pojedenih reči.

Promrzlo cveće drhti na  stolu
kao moja duša u hladnome telu;
U ormaru je tama jer nema kaputa,
sneg je sprao tvoje korake sa puta.

Nema tvojih prstiju u džepovima
u mojim bedrima postaje hladnije;
Samo je tu sa mnom ova prva zima
da hladnoćom učini umiranje bolnije.