Pesnik bez poezije

Trezni pijanac

Šta to čovek traži po noći
zapeltenih senki  u kosi;
Potonje suze klize u ponoć
rađaju more suncu i rosi.

Ulične svetiljke su mu drugovi
nebo svedok k izgubljenom putu;
Sa vrata mu vise prastari dugovi,
hod mu guši kamenje u kaputu.

Među prstima popueni opiljak
miriše na u srcu jedan ožijak;
Zvezde mu se lelujaju u očima
punim svim grehovima i porocima.

Noćca će mu biti samačka i duga
dok traži saputnika svog il druga
u Mesecu izbledelom i skrivenom
pod granom pečali povijenom.

Šta to čovek traži od jutra,
prvog zraka žutog svitanja;
Malo stida i neka prošla sutra
odgovore na nepitana pitanja.

Svetlo s prozora mu je ogledalo
magnovenja svih u gluvoj noći,
svih ljubavi koje srce mu je dalo,
putevi kojima je trebalo poći.

U kosi spletena sva slova i reči
što leže pod uspavanim srcem,
reke što će zauvek teći i teći
iz očiju umornih, umreće s licem

koje vidi svet koji drugi ne vide
puteve kojima drugi ne ide,
život kojem se pokudama dive,
snove koje ne umeju da žive.