Pesnik bez poezije

Težak

Davno po postelji lebdim beloj
otvorenih očiju po duši bledoj,
moje telo je hladno i tako teško,
možeš li podneti da sam samo to;
Tvoje ruke me vuku preko bela
polja davno posivelih krinova i lala,
moje noge su teške poput kamena
spavaju snom davno ugaslog plamena;
Vetar nosi me polako između rascvetalih
cvetova trešanja od svih pogleda zlih,
moji prsti spleteni u krunu sada plutaju
sa tihim rečima negde u beskraj putuju;
Spuštaš me hladnoj i pocrneloj zemlji,
polako puštaš da u njoj mi se srce udavi,
bacaš bele krinove pored moga tela
olako ih gaziš blatnjavim đonovima cipela;
Ja sam težak i moja ljubav je tako teška,
moje srce je teško voleti i duša je teška,
u njoj cveta bašta cveća zla i zao korov
zato voleti mene nikada nije bio blagoslov.