Pesnik bez poezije

Mrtav za mene

Na nebu svi sivi oblaci se smeju

nema mog sunca ni zraka da greju,

samo stari vetar umorno bruji i cvili

dok nosi uvele snove koji su usnuli;

Kiša sumorno kapa na moje teško rame

oko oka bezudušnoga se obavijaju sve tame,

u zagrljaju čvrstom tom topim se kao san

na hladnoj vatri u taj sumroni, crni dan.

Moje saučešće; govori mi u crnom starac,

i ja čujem te reči kao neki tupi udarac.

Ko Vam je umro; pita me u mene zureći.

Ja sam umro; reči će mu moje sve reći;

Ne podižući svoju glavu sa nekog kamena

u očima mu se kovitlaju zenice, i sena

pada na njegove umorne kapke i obraze,

žureći da padnu na popločane zemljom staze.

Ja sam mrtav za mene; rekoh mu tiho kroz zube

dok zvonca zveckaju i zvone kao posmrtne trube;

To je tužno, zaista Vam moram to iskreno reći,

čuo sam ga kako govori al' reći mu sve moje reči;

Ne žalim, moje srce i duša za mnom ne pate nimalo

zato nemojte patiti ni svi Vi koji me tako znate malo

jer živeti se mora, al' umreti se ne mora tako mlad

Ja sam za mene mrtav! Neka duša počiva u hlad.